„Ljudsko telo doslovno svetluca“, ukratko su japanski istraživači objasnili rezultate svojih istraživanja. Ispitali su više muškaraca sa takozvanim CCD kamerama. To se postiglo zahvaljujući specijalnim čipovima ohlađenim na -150°C i posebnim sistemom sočiva.
Osobe su bile snimane u vremenskom periodu 10h do 22h. Pokazala se emisija svetla od 500 do 700 nanometara što je za ljudsko oko bilo vidljivo kao zeleno i crveno. Kod svih učesnika lice je više zračilo od ostalih delova tela. Takođe se pokazao i dnevni periodični ritam, svetlo je oko 10 sati bilo najslabije dok je oko 16 bilo najjače.
Masako Kobajaši, Daisuke Kukuči i Hitoši Okimara ove fenomene objašnjavaju sa različitim hemijskim reakcijama razmene materija u telu, pri kojima svetlosna energija biva prenesena kroz fluorofore. To su elemantarne ćestice, koji prema ovim naučnicima oslobađaju svetlo pri prelasku iz stanja više energije u stanje niže energije.
Ovi naučnici upućuju objašnjavajući ovu povezanost na studije pronalazača biofotona Fric Albert Popa, i došli do istog ubeđenja: „Svi živući organizmi isijavaju ekstremno slabu svetlost.“
Pop se još od 80-ih bavi fenomenom biofotona. Dovodi ih i vezu sa vitalnošću i zdravljem organizma i razvio je metode kojima može da proceni i analizira različite odnose isijavanja.
Tako ćelije raka, prema njegovom iskustvu, zrače drugačije nego zdrave, homeopatska sredstva menjaju svetlenje bioloških ćelija na drugi način i neki duhovni iscelitelji postižu pri svojim tretmanima biofotonsko zračenje, koje je i do 1000 puta iznad normalnog nivoa.
Dokazi japanskih naučnika su tim vredniji, s obzirom da je Pop za svoja otkrića da sve žive ćelije zrače, bio predložen za Nobelovu nagradu koju nije primio već je nažalost proglašen u naučnim krugovima za „ezoteristu“ u pogrdnom smislu.
