• "Put kući"
• "On je svetlost i zato sijaju kroz njega"
• "Anđeo u mojoj kuhinji"
• "Čudo u Merlz plejsu"
• "Dama u bašti"
PUT KUĆI
U septembru 1991, mojoj supruzi i meni je Bog podario sina. Sledećeg meseca sam bio u bolnici gde su mi radili totalnu tiroidoktomiju. Imao sam rak tiroidne žljezde.
Pre operacije sam bio u odličnoj kondiciji, tako da sam se brzo oporavio i odmah se vratio na posao, pošto imam svoju firmu i radim na ugovor sa drugim kompanijama. Kako su dani i nedelje prolazile, s vremena na vreme mi se vraćala pomisao na to da imam rak. Obzirom da sam postao otac, ubrzo sam zaboravio da brinem o tome. Sasvim sam se oporavio i nastavio da radim kao da se nikada ništa nije ni dogodilo.
U januaru 1992. moju ženu i mene je na povratku sa jedne svadbe uhvatila večernja mećava. Kada smo se zaustavili na crvenom semaforu nenadano nas je od pozadi udario kolima neki pijanac. Oboje smo imali povrede vrata i kičme pa smo morali da idemo na snimanje. Moj lekar je nazvao jedne večeri da me obavesti da su snimci pokazali, osim povredenih pršljenova, da imam tumor na mozgu smešten u predelu pituralne žljezde. Moja žena i ja smo bili očajni.
Nije nam bilo jasno šta sve to znači.
Poslali su me kod specijaliste u Njujork na ispitivanje i on mi je objasnio da su u 99% slučajeva ti tumori benigni. Dalje je tvrdio da, obzirom da se ova vrsta tumora često sama osuši, on ga za sada ne bi operisao. Plan je bio da idem na snimanje glave svakih šest meseci, čisto da se prekontroliše da li ima promena. Laknulo nam je i bili smo zadovoljni predloženom varijantom, pa sam tako svakih šest meseci išao na snimanje, a život je tekao dalje.
U zimu 1994, počeo sam da dobijam glavobolje koje su bile drugačije od svega što sam ranije osetio. To nije bila obična glavobolja. Otišao sam kod neurologa na kontrolu i rečeno mi je da ja to imam "groždane glavobolje". Pošto su veoma bolne, znalo se da su ove glavobolje često dovodile ljude do samoubistva. Dolazile bi i odlazile u talasima. Imao sam i stalan bol u predelu potiljka koji je bukvalno izvlačio iz mene poslednje deliće snage. Bol je bio tako jak da sam bio vezan za krevet. Konačno je bol bio toliko nepodnošljiv da sam ponovo otišao kod neurologa. Ovaj put me je neurolog lično odveo u hitnu pomoć radi neodložnog snimanja glave jer se uplašio da se tumor možda razlio. Srećom, to se nije dogodilo, ali se dosta uvećao i bilo je neophodno da se odmah izvrši operacija.
Operacija mi je bila zakazana za maj 1994. Ne možete ni da zamislite koji je to neprijatan osećaj pri pomisli da će neko da vam vrši operaciju na mozgu. Operacija je trajala tri sata i tumor je bio uspešno odstranjen. Oporavak je bio dug i iscrpljujući. Nažalost, kada se dira pituralna žljezda, ona prestane da funkcioniše. Pošto je to značajna žljezda koja kontroliše mnoge biohemijske procese u organizmu, postao sam zavistan od lekova. Morao sam svakoga dana da uzmem četiri doze hormona i 30mm hidrokortizona. Povrh toga, svake tri nedelje sam morao da primam injekcije testosterona. Lekar mi je rekao da, ako pituralna žljezda ponovo ne proradi u periodu od mesec dana nakon operacije, mogu da očekujem da neće ni proraditi. I nije proradila. Moja supruga i ja smo se ponovo privikli na ove uslove i život je tekao dalje.
Jednoga dana sam gledao televizijski program o ''isceliteljima''. Nisam poznavao forme alternativnog lečenja i to me je mnogo zainteresovalo. Pošto su lekari već digli ruke od mene, rešio sam da se obratim iscelitelju u želji da ponovo osposobim svoju pituralnu žljezdu da proradi. Nikada se nisam lako predavao i mada žljezda nije radila već nekoliko meseci, čvrsto sam rešio da nadem iscelitelja i radim na tome da opet budem čitav čovek. Tragao sam preko godinu dana.
U junu 1995. je na redovnoj kontroli hirurg pronašao tumor na desnoj strani vrata. CAT skener i MRI su potvrdili da se rak tiroidne žljezde proširio na limfne čvorove. Operacija je zakazana za juli. Održavao sam svoj i moral svoje supruge i ubedivao je da ću i kroz ovu operaciju proći uspešno i da će ponovo sve biti dobro. Moje traženje iscelitelja je moralo ponovo da se odloži za neko vreme.
Operacija je trajala pet sati. Napravljen je veliki rez na desnoj strani vrata. Otklonjeno je 88 limfnih čvorova od kojih je 22 bilo kancerozno. Operacija je bila veoma bolna i trebalo mi je tri meseca da se oporavim. Kada sam se oporavio, ponovo sam krenuo u potragu za isceliteljima. Čvrsto sam rešio da se, nakon tri velike operacije u manje od četiri godine, vratim u normalno stanje.
Moje traganje se konačno približilo cilju kada sam od NBC-a iz Kalifornije dobio odgovor na moje pismo u vezi emisije o isceliteljima koju sam gledao. Poslato mi je nekoliko imena i adresa. Posetio sam one koje sam mogao, ali jedan je na mene ostavio poseban utisak, Dr. Erik Skot Perl (Dr. Eric Scot Pearl) iz Los Andelesa. Bio sam uzbuden! Moje traganje je završeno. Konačno sam imao zakazano lečenje sa vrsnim isceliteljem!
U novembru 1995. smo se moja žena i ja upoznali sa Dr. Perlom. Moja pituralna žljezda nije radila već više od godinu i po dana. Medicinski gledano, svaka nada je izgubljena. Nakon što sam mu objasnio svoje zdravstveno stanje, imao sam seansu. Bio je to izuzetan doživljaj. Držao je ruke iznad moje glave. Nakon nekoliko minuta sam osetio strahovito jaku toplotu. Konačno sam se onesvestio. Kada sam se osvestio bio sam prilično dezorijentisan. Objasnio mi je da neko ima brze rezultate, dok se kod drugih pokazuju kroz neko vreme. Zamolio me je da mu pišem ili telefoniram da bih ga obavestio kako se stvari odvijaju, jer je to jedini način da prati stvari.
U decembru 1995, odprilike tri nedelje nakon lečenja kod Dr. Perla, počeo sam da osećam nove neobične senzacije u svom telu. Moj doktor je potvrdio moj predosećaj da više nije potrebno da pijem lekove i postepeno sam, pod kontrolom lekara, počeo da se oslobadam od upotrebe medikamenata. Sada, nakon tri meseca, prestao sam da pijem 95% lekova i moja pituralna žljezda odlično funkcioniše. Moj doktor i ja se nadamo da ću se uskoro osloboditi svih lekova. Svi moji rezultati su normalni. Sada sam vitalniji nego ikada pre operacija. Odlično se osećam i psihički i fizički. Moja supruga i ja konačno ponovo vodimo zdrav i normalan život.
Kada sam dobio svoje najnovije rezultate, nasmejao sam se i upitao svog lekara šta sada misli o isceliteljima. Nakon kratkog razmišljanja je odgovorio: ''Jedino što mogiu da vam kažem je to da se tamo dosta čudnih stvari dogada koje ja zaista ne razumem."
Kako je vreme prolazilo, medicinski testovi su nastavljali da dokazuju moj čudesni oporavak. Kontaktirao sam Dr. Perla da ga obavestim o svojim rezultatima. Bilo mu je zaista drago da čuje da sam izlečen.
Kao ocu i čoveku koji vodi sopstvenu firmu, meni je luksuz da nadem vreme da čitam jutarnje novine, pa neka se misterije univerzuma same razjasne. U retkim situacijama kada nadem slobodno vreme, uvek pokušavam da shvatim sve te divne stvari koje su se dogodile nakon moga lečenja sa Dr. Perlom. Došao sam do zaključka da postoji mnogo čudnih pojava koje ni ja ne razumem. Jednu stvar i moj doktor i ja sa sigurnošću razumemo, a to je da sam izlečen toga dana kada sam imao lečenje sa Dr. Perlom. Ja nemam potrebu da se time hvalim, ja nemam potrebu da to dokazujem, i čini se, ja to ne moram ni da razumem. Sve što znam je da sam ponovo zdrav i – to je bilo dugo putovanje kući.
ON JE SVETLOST I ZATO SIJAJU KROZ NJEGA
Pre jedno osam godina počela sam da se osećam kao da imam hroničan nazeb. Imala sam glavobolje, bolove u stomaku i stalno su me boleli zglobovi. Nekih dana je bol bio jači, nekih slabiji, ali sam se konstantno osećala bolesnom. Izgubila sam apetit. Jelo, samo gutanje mi je predstavljalo bol. Težina mi je pala na 33 kilograma.
Dobila sam dijagnozu da bolujem od sindroma hroničnog umora i fibromiagrije. Moji simptomi su bili tako teški da je većina lekara kod kojih sam bila smatrala da postoje i drugi zdravstveni problemi. Gutala sam razne lekove protiv bolova. Pošto sam na većinu bila alergična, stalno su mi menjali terapiju. I pored svih lekova, nisam bila u stanju da bez pomoći ustanem sa stolice. Imala sam tako užasne bolove da su morali da me nose do četiri puta u toku noći pod tuš, gde bih sedela pod mlazom tople vode, da bi mi bilo malo lakše. Nisam čak bila u stanju da odvezem svoju decu da vide baku koja je udaljena manje od sata vožnje. U retkim situacijama, kada bih se prisilila da vozim, morala bih da ostanem tamo tri dana u krevetu, da prikupim snagu da vozim nazad kući. Bilo je dana kada bih uspevala da radim par sati, ali to se retko dogadalo.
Počelo je da mi se čini da ludim. Moj život se pretvorio u konstantni krug bola i umora. Male stvari kao što su pranje sudova, spremanje večere, ili čak samo ustajanje iz kreveta, za mene su postali veliki napor i ponekad nemoguća stvar. U mojoj porodici nije bilo lepih trenutaka. Moj osmogodišnji sin je čuvao svog trogodišnjeg brata skoro svako veče i spremao večeru, pošto ja nisam mogla da ustanem iz kreveta. Da nije bilo moje porodice, ne znam kako bih sve izdržala. Da nisam imala decu, znam da bih se prepustila smrti.
Jedne noći, dok su svi spavali, progutala sam nekoliko stotina različitih tableta. (Nisam baš sigurna koliko ih je bilo, ne sećam se jasno šta se dogadalo.) Kasnije sam se našla u kupatilu kako povraćam, sva znojava. Osećala sam se kao da mi telo izlazi iz sopstvene kože. U jednom trenutku sam počela da se molim, “Bože, molim te pomozi mi. Ne mogu da živim ovako, ali ne mogu ni da ostavim svoje dečake.” Stigla sam do granica svoje izdržljivosti. Jednostavno, više nisam mogla da budem bolesna, a nisam znala gde da se obratim za pomoć. Konačno sam zaspala tu na podu. Probudilo me je jutarnje sunce koje je ulazilo kroz prozor od kupatila. Nisam rekla svojim ukućanima šta se dogodilo.
Toga dana sam ostala kod kuće, bolesna i iscrpljena. Ležeći na kauču, uključila sam televizor. Na programu je bila emisija ''Razgovori''. Nisam bila sigurna zašto, ali osećala sam da treba da je gledam. Dr. Erik Skot Perl (Eric Scot Pearl) i grupa lekara su diskutovali o tome kako je veliki broj pacijenata Dr. Perla bio izlečen od teških obolenja. Neki čovek je objašnjavao kako je posle lečenja Dr. Perla ponovo bio u stanju da koristi nogu. TV stanica je čak prikazala video traku i fotografije ovoga čoveka u različitim godinama starosti pre lečenja. Dr. Perl je objašnjavao da lečenje ustvari obavlja neka “viša sila,” koja, kako se njemu čini, izgleda da dolazi kroz njega. Znala sam da Dr. Perl govori istinu, da stvarno postoji i da moram da odem kod njega. Pozvala sam televizijsku stanicu i saznala telefon njegove ordinacije u Los Andelesu. Okrenula sam telefon i zamolila sekretaricu da mi zakaže seansu. Nisam imala novaca za avion, ni za lečenje, čak ni mesto gde bih mogla da prespavam. Pozvala sam svoje roditelje i ispričala šta sam videla i kako žarko želim da odem kod Dr. Perla. Mada su bili sumnjičavi, majka mi je obećala da će mi pomoći oko troškova i ohrabrila me da odem. Odlučila je da krene sa mnom i šest dana kasnije smo bile u avionu za L.A.
Vožnja taksijem od 45 minuta je izgledala kao večnost. Jedva sam čekala da vidim doktora. Prva seansa mi je bio zakazan 4. aprila 1995. Nikad neću zaboraviti taj dan.
Od prvog momenta sam se dobro osećala kod Dr. Perla, znajući nekako da sam poslata njemu. Znala sam da me je Bog tamo poslao. Prva seansa je počela u sobi u kojoj je vladao mir, sa prigušenim svetlom. Dr. Perl je lagano stavio prst iznad moga srca, a ja sam odmah pala u lagan san. Nisam bila sasvim uspavana jer, bila sam potpuno svesna kretanja po sobi i zvukova koji su dolazili iz susedne kancelarije. Dr. Perl je držao svoje ruke iznad i iza moje glave, a ja sam osetila toplotu u čitavom telu. Osećao se naboj energije u sobi. Moje desno koleno se na neobjašnjiv način pomeralo više puta. (To koleno sam nekoliko godina ranije povredila na skijanju i od tada me je uvek mučilo.) Moje ruke su takode bile u stalnom pokretu.
U jednom trenutku me je doktor ostavio samu. Imala sam snažan osećaj da je još neko u sobi, mada sam znala da doktor nije tu. Onda sam čula nežan ženski glas. Rekla mi je da se zove Persila, da je ona moj andeo čuvar. Persila mi je rekla da ću biti izlečena. Mada nikada ranije nisam videla andela niti mi se obratio (barem ne da sam ja bila toga svesna) znala sam da ću ozdraviti. Lekari su uradili sve što su mogli, ali prisustvo Persile mi je svedočilo da moj život ponovo počinje. Telo mi je opet postalo vrelo. Najbolniji delovi moga tela su goreli, da bi zatim bili ugodno topli. Osećala sam se mnogo bolje. U jednom trenutku sam osetila da Dr. Perl stoji sa moje leve strane, ali kada sam otvorila oči shvatila sam da niko nije mogao tu da stoji jer je sa te strane sto za tretman bio naslonjen na zid. Neko ko je delovao vrlo umirujuće je stajao tu, bilo kako bilo, i niko me ne može ubediti da posumnjam u to.
Moja druga seansa, 5. aprila je bila podjednako uzbudljiva. Persila je ponovo došla. Upitala sam je za ime andela koji radi kroz Dr. Perla, a ona je jednostavno rekla, “andeo iscelitelj”. Ponovo, neki delovi moga tela su postali vreli, a zatim ugodno topli. Nekoliko puta mi je Persila ponovila da ću biti izlečena. Posle lečenja sam se osećala zbunjeno. Telo mi je bilo toplo a noge su mi bile roze, kao da sam izašla iz saune. Bila sam tako puna energije nakon lečenja Dr. Perla da smo majka i ja rešile da idemo u kupovinu. Iznenada sam čula svoju majku kako me moli da usporim. To je bio šok za obe, jer nakon 7 godina moje bolesti, svako je morao da usporava zbog mene.
Kod treće seanse sam odmah ušla u lagan san, skoro pre nego što je Dr. Perl ušao u sobu. Andeo mi je rekao da će raditi na uzročniku mojih jakih glavobolja, koje su me ubijale. Rekla je da će ih toga dana izlečiti. Osetila sam toplotu, prvo u desnom obrazu a zatim na čitavom licu. Rečeno mi je da sam bila ispunjena ljubavlju, mirom i spokojstvom.
Za vreme četvrtoe seanse andeli su me obavestili da sam izlečena i da ću postepeno da vidim promene. Dali su mi poruke za mog oca i maćehu. Pokazali su mi i neku divnu kapiju za koju predpostavljam da je ulazak u Raj. Videla sam figure nekih ljudi, ali ne lica. Pevali su svuda oko mene, cveće je bilo u bojama koje nikad ranije nisam videla i svi su bili srećni. Jadnostavno sam znala da svako od njih zna smisao svog postojanja i da svako ima svoj zadatak. Posavetovali su me da provodim više vremena sa svojim sinovima, naročito sa starijim. Persila mi je rekla da ostanem u vezi sa njom. Obećala je da će uvek biti tu.
Prošlo je već skoro godinu dana od mog odlaska kod Dr. Perla, a moj život se i dalje menjao. Sada sam više u kontaktu sa svojim andelima, odlazila sam povremeno kod Dr. Perla, samo u posetu. Život mi se vratio u normalu, prilično brzo i kompletno. Sada radim puno radno vreme, vodim sopstveni biznis, a uveče se vratim kući i spremam večeru za porodicu. Imam normalnu težinu i svakog dana radim vežbe. Ako se možda pitate, ako slučajno nisam bila dovoljno jasna, želim da znate da sam izlečena. Nisam u fazi oporavka; potpuno sam zdrava. Što je još važnije, vraćen mi je moj život! Posle svih tih godina, moja deca ponovo imaju svoju majku
Dr. Perl je zaista talentovan. On je dobar čovek, pun ljubavi. Pomogao mi je da poštujem blagoslove koje sam dobila. Ne bih bila u stanju da nadem sreću ni bilo kakav smisao života kada je sve na šta sam mogla da se koncentrišem bila borba sa bolešću. Zahvaljujući njemu, uspela sam da povratim svoju porodicu, smisao svog postojanja, sreću, svoj život. Ne postoje reči koje mogu da objasne tu radost!
Moja osećanja prema Dr. Perlu najbolje mogu da se objasne rečenicom koju mi je jedan od andela rekao:
“Pošto je on svetlost, oni sijaju kroz njega.”
Ljudi mogu da pričaju, ljudi mogu da se pitaju, ljudi mogu da diskutuju da li se ovakva lečenja zaista dogadaju, da li predstavljaju svest iznad materijalnog sveta, da li bi se i onako dogodila i da li zaista postoje andeli. Nek mene pitaju, ja znam.
ANĐEO U MOJOJ KUHINJI
Teško mi je da odlučim odakle da počnem priču. To je bio dugi put sa mnogo skretanja i vraćanja.
Imala sam 30 godina i bila sam majka predivnog, sasvim zdravog i vrlo aktivnog dečačića od osamnaest meseci. Imala sam posao i činilo mi se da uživam u njemu i muža koji me je voleo, pazio i podržavao. Imala sam sve osnove za dobar i srećan život. Kada se osvrnem na ta vremena, sećam se da sam smatrala da živim ne može biti bolje. Išla sam blaženo kroz život negirajući sudbinu, kao većina ljudi, a to negiranje je bilo na neki način garancija moga mira. Nikada nisam ozbiljno razmišljala o smrtnosti. Nisam ni imala pojma da će moj život da se promeni – skoro tako žestoko kao da sam udarila u zid pri vožnji od 90 milja na sat.
Sećam se da sam se ubedivala sa svojom doktorkom jer sam želela da se uradi mamogram. Ona je oklevala govoreći: "Žene od trideset godina nikada ne dobijaju rak dojke". Ja sam predosećala da nešto ozbiljno nije u redu. Na kraju krajeva, to je moje telo, tako da sam insistirala sve dok doktorka nije popustila i pristala da me pošalje na analizu. To je bilo prvi put u životu da sam se borila i izborila za sebe. I, dragi moji, da li sam dobila nagradu za tu lekciju? Dobila sam dijagnozu da imam rak dojke. Imala sam operaciju i 15 od 22 limfna čvora ispod moje miške je bilo maligno.
Kada smo moj suprug i ja napustili bolnicu bili smo očajni. Nikada do tada se nisam osećala tako samom i napuštenom. Osećala sam da to neće da izade na dobro. Bila sam ubedena da ću uskoro umreti. Vozili smo kući ćuteći. Samo su naši povremeni jecaji prekidali tišinu. Odjednom kao da se energija u kolima promenila. Moj muž je počeo da priča kao da ga je neko navodio na to, kako ćemo se mi boriti. I drugi ljudi su uspevali da pobede rak, tvrdio je on, pa ćemo i mi. Uradićemo sve što je potrebno da se zajedno izborimo i pobedimo. Na svu sreću moj pesimizam je bio kratkog veka zahvaljujući mome mužu i mojoj porodici. I mada sam tada verovala da je moj muž taj koji će me spasti, sada znam da sam se izborila sopstvenom snagom, nadom i verom i spasla samu sebe.
Odbijala sam da dozvolim da taj rak utiče na moj život. Morala sam da vodim porodicu, podižem decu i živim svoj život. Od tog momenta smo započeli rat na svim frontovima. Odlučili smo da pronademo sve različite opcije koje postoje, kako u medicini tako i u takozvanim ''alternativnim'' pristupima. Odlazili smo samo kod doktora i ostalih medicinskih radnika koji su imali otvoren pristup, koji su nam davali informacije i pokazivali da im je stalo do nas. Uvek smo insistirali da nam se tačno kaže šta se dešava i zašto, na osnovu čega bi mogli da donosimo odluke.
Dok smo prolazili kroz sve to, potražili smo podršku od svih koje znamo i zamolili ih da se pomole za nas. Prijatelji i familija su bili na našoj strani. Neverovatno je kako ti se ljudi nadu onda kada su ti potrebni. Mnogo sam naučila o božanskom u ljudima. Naučila sam kako je neophodno za opstanak čovečanstva da se širi ljubav. Počela sam da osećam ljubav u svome srcu i nadu koja me je održavala da istrajem na ovom putu. Svakoga dana su mi se budile misli kako su čuda moguća i kako je i sam život čudesan. Počela sam sve više da preispitujem svoj dotadašnji način razmišljanja. Našla sam da način na koji razmišljam u mnogome utiče na moje zdravlje. Preispitavala sam se zašto bih bila realistična i očekivala negativan ishod umesto da očekujem pozitivan. Opredelila sam se da očekujem pozitivan ishod.
Počela sam da tražim više od života. Uvek sam molila svoga Boga da mi pokaže pravi put i da mi udeli sredstva koja su mi potrebna. Imala sam puno hemoterapija, čak i transplataciju kičmene moždine. To su sve bili darovi od Boga. Htela sam više, i to me je navelo da tražim pomoć od ''iscelitelja''.
Uvek su me zanimala misteriozna lečenja i počela sam da tragam. Jednog jutra sam igrom slučaja na televiziji videla Dr. Erika Perla (Dr. Eric Pearl) i neke njegove pacijente. Čini mi se da je tema bila alternativno lečenje. Dirnula me je njegova nežnost i skromnost. Njemu je istinski podaren dar da leči. On ne zna zašto je baš on odabran i otkuda dolazi taj dar. - "Zovite ga Bog, Ljubav ili Univerzum," kaže on. Bilo kako bilo, snaga lečenja deluje kroz njega. Njegovi pacijenti imaju izlečenja za kakva se nije čulo do današnjih dana.
Kada sam prvi put srela Dr. Perla, bila sam iscrpljena hemoterapijom. Ne samo da su mi bila neophodna kolica da se krećem od mesta do mesta, nego sam bila i prikovana za krevet. Provela sam sedam meseci u bolnici u izolaciji, dok su lekari pokušavali da osmisle kako da poprave moju krvnu sliku koja se u poslednja dva meseca drastično pogoršala i izgledalo je da se neće pomeriti sa te tačke. Jedino što su znali sa sigurnošću je bilo to da mi je potrebna transfuzija svakog drugog dana da bih opstala. Da stvar bude gora, imala sam otoke i crvenilo kože. Čvrsto sam rešila da izadem iz bolnice za svoj prvi zakazani termin lečenja ... i tako sam i uradila. Moje lečenje je počelo onoga dana kada su me moj muž i sin izvadili iz bolnice i odgurali u kolicima kod Dr. Perla. Od tog dana nadalje stvari su čudesno krenule na bolje.
Kako je Dr. Perl pomerao ruke iznad moga tela osećala sam toplotu. Videla sam mnogo živih boja, belu zvezdu i jaku belu svetlost. Osim toga, videla sam predivnu intenzivnu ljubičastu svetlost, ljubičastu boju kakvu nikada do tada nisam videla. Osećala sam nevidljive ruke koje me dodiruju lekovitim dodirom. Mogla sam da osetim prisustvo ljupkih, veselih bića. Činilo mi se kao da andeli imaju žurku svuda oko mene. Pošto nisam osoba koja redovno vida andele, ovo je za mene bio izuzetan doživljaj. Poželela sam da ustanem i pridružim se njihovoj zabavi. Osećala sam kako mi se srce otvara u čežnji za svakom mogućom emocijom. Jedini momenat u mom života kada sam se slično osećala je kada sam radala svoga sina.
Posle kratkog vremena sam čula jednog od andela kako mi nežno govori: "Završena si." Upravo tada, Dr. Perl je završio rad na meni, kao da je i on čuo andela. Ti ljupki andeli su ponovo došli kada sam imala sledeće dve seanse. (Imala sam tri seanse sa razmakom od po tri dana i svaka je bila podjednako lepa kao i predhodna.) Ne govoreći ništa, andeli su me ispunjavali mirom, ljubavlju, radošću, razdraganošću i nadom, a to je bilo sve što mi je trebalo u životu. Za vreme tih lečenja sa Dr. Perlom, ti andeli su mi omogućili da osećam nešto što jedino mogu da objasnim kao životna energija; bilo je to kao zujanje i hujanje moga bića.
Andeli su ostali sa mnom nekoliko meseci, svakoga dana. Oni su prosvetlili moj put, lečeći me i učeći me da vidim jasnije šta su moje potrebe, da postanem zdrava, snažna osoba kakva sam danas. Dolazili su mi u snu i na javi. Nekada bih ih videla, a nekada bih ih osetila. Uvek su mi davali odgovore koji su mi bili potrebni i ja sam večno zahvalna za taj dar.
Više ne vidam te andele, mada sam sigurna da bdiju nada mnom. Ranije sam unapred znala kada ću videti andele jer su najavljivali svoj dolazak božanstvenim mirisom vanile koji bi uspunjavao vazduh. Mislim da je razlog što ih više ne vidim to što jednog dana nisam osetila miris vanile i kada sam ušla u kuhinju prenerazila sam se kada sam neočekivano ugledala jednog od andela kako stoji na mestu gde ja obično stojim kada spremam večeru. Iznenadena, zvučno sam udahnula vazduh. U redu, priznajem, zinula sam od zaprepašćenja. Nisam to želela, ali zatekao me je nespremnu i sada to ne mogu da popravim. Andeo je nestao verovatno zato što nije želeo da me plaši, i nikada se više nije vratio. Bila sam razočarana jer nikada više nisam videla andele. I moram da vam kažem, zaista mi nedostaje što ih više ne vidim oko sebe.
Od mog prvog lečenja sa Dr. Perlom i andelima koji rade sa njim meni više nisu bile potrebne transfuzije svakog drugog dana koje su ranije bile neophodne za moj opstanak. Ni invalidska stolica mi više nije bila potrebna. Ni jedan jedini put. Čak sam se sama odvezla kolima na treću, završnu seansu sa Dr. Perlom i od tada nastavila da se oporavljam.
I nakon što je poslednji andeo otišao, nastavila sam da jačam, da poboljšavam svoje zdravlje i opšti kvalitet života. Ponovo obavljam nabavku, čistim i kuvam za svoju porodicu svakoga dana, a da ne pominjem razvoženje mog devetogodišnjeg sina po gradu i prihvatanje uloge domaćina njegove skautske čete. To je velika promena za ženu koja je do pre kratkog vremena bila vezana za krevet. Lečenja sa Dr. Perlom su mi dala širinu i omogućila mi da naučim mnoge stvari. Moje emocije su sada mnogo dublje, mnogo iskrenije. Podaren mi je snažan osećaj za ljubav, ne samo za svoga supruga i sina, nego i za čitav svet. Možda je odlazak andela njihov način da mi daju do znanja da sam spremna da se sama u potpunosti oporavim, da sam spremna da brinem o sebi i o svojoj porodici kao što sam to uvek ranije radila.
Ja sebe vidim kao borca, a to je više nego neko ko je jedva preživljavao za vreme svoje bolesti, to je onaj ko je imao hrabrosti da nastavi da živi. To znači da je uživao u porodici i prijateljima, umeo da deli ljubav, bio otvoren za sve mogućnosti, nadao se i uvek bio iskren iz dubine svoga srca.
Sada imam 37 godina. Kao što rekoh, bio je to dugačak put. Odbacila sam rak u deliću sekunde ali ću večno pamtiti lekcije koje sam naučila o sebi i o životu, kao rezultat moga iskustva. I uvek ću imati tu privilegiju da se osećam istovremeno srećno i tužno kada osetim miris vanile.
ČUDO U MERLOZ PLEJSU
Dr. Perla sam sreo 3. oktobra 1994. godine. I taj dan je za svagda promenio moj život.
Roden sam sa urodenim defektom. Kada sam dolazio na svet doktor je prerano presekao moj pupčanik. Jedno vreme nisam disao, koža mi je postala ljubičasta i doktore je spopala panika. Kao rezultat ove traume jedan deo moga mozga je prestao da funkcioniše i desna strana moga tela od struka na dole se nije pravilno razvijala. Moja desna noga je bila nekoliko santimetara kraća nego leva; osim toga, moj desni kuk je bio mnogo viši. Zbog ovog deformiteta sam hramljao i veoma teško se kretao, zabacujući desni kuk unapred pri svakom koraku koji napravim. Osim toga, zbog razlike u dužini nogu nisam mogao da stojim uspravno. Radi održavanja balansa, moje desno stopalo se okrenulo na unutra i oslanjalo se na levo, tako da su moje dve noge služile kao jedna velika noga koja drži ravnotežu i težinu gornjeg dela moga tela. Da ne bih pao, moja leda su bila pogrbljena unapred kao da nameravam da skočim u bazen. Zbog ovakvog položaja sam još kao dete počeo da imam probleme sa ledima.
Do svoje četrnaeste godine sam već bio kod 20 doktora ne bi li mi pomogli. Imao sam operaciju na desnom skočnom zglobu da bi produžili nogu. Ona nije promenila ni način mog hoda ni održavanja ravnoteže. Nosio sam ortopedske cipele, specijalno konstruisane ortopedske cipele i metalne štake, a nijedno od tih “pomagala” mi nije izlečilo bol u ledima niti u najmanjoj meri popravilo moje stanje. Uskoro sam počeo da dobijam grčeve u desnoj nozi. Oko četrnaeste godine grčevi su postali užasno jaki, a posle njih bolovi u ledima bi trajali danima. Posebno me je bilo stid kada bi se ti grčevi dogodili pred drugovima…a još više ako bi se to dogodilo pred ljudima koje ne poznajem. Zato sam, protiv svoje volje, otišao kod neurologa. On mi je prepisao neke lekove da proveri da li će ublažiti spazam. Nikad ga nisu umanjili. Ustvari, čini mi se da su ga pojačali. Osećao sam da mi popušta intelekt – da ne pomenem da sam se osećao mamurno. Brzo sam odustao od tih lekova.
Kasnije, iste godine, poslat sam kod drugog lekara. Ubedivali su me da će mi on konačno pomoći. Bio sam tako uzbuden! Konačno, možda je to lekar koji će učiniti da ne budem tako različit od drugih. Otišao sam sa ogromnim nadama i očekivanjima, a vratio se bedniji nego ikada. Ne samo da mi je rekao da on ništa tu ne može da pomogne, nego mi je još i oslikao crnu sliku moje budućnosti. Rekao mi je da ću uvek imati problema sa ledima. Ustvari, rekao mi je da će se problemi pogoršavati sa starenjem i da će kosti da mi se deformišu, da ću završiti u invalidskim kolicima.
To mi je bilo najduže putovanje do kuće. Nadam se da ću jednom uspeti da to zaboravim. Toga dana sam doneo važnu odluku: više nikada neću zbog ovog problema ići kod lekara. Naći ću neki način da prihvatim svoju sudbinu i izmirim se sa svojim telom.
Prošlo je 13 godina. Pomenuo sam jednoj prijateljici da sam imao užasne bolove u ledima. Rekla mi je da zna sjajnog kiropraktora. Imala je težak saobraćajni udes pre par godina pa je i ona imala jake bolove u ledima. Od kako je bila kod tog kiropraktora, više nema bolova. Odlučio sam da ga proverim.
Zakazao sam za 3. oktobar, posle mnogo oklevanja, i taj dan je konačno došao. Ušao sam u njegovu ordinaciju, sedeo i čekao dok me njegov asistent nije odveo u njegovu sobu. Kiropraktor je ušao. Njegovo ime je bilo Dr. Erik Skot Perl (Dr. Eric Scot Pearl). Instktivno sam osetio da sam na pravom mestu u pravo vreme.
Postavio mi je nekoliko pitanja, pogledao moju kičmu i nežno namestio moj vrat, rekavši mi da dodem ponovo za dva dana. Osećao sam se malo bolje, ali nije to bilo ništa što bi uzdrmalo svet. Leda su me i dalje bolela.
Nakon dva dana sam ponovo otišao. Ponovo je pogledao moju kičmu i malo podesio moj vrat. Onda mi je rekao da se opustim i zatvorim oči. To sam i učinio. Iznenada je moje desno stopalo počelo da kruži samo od sebe. Pokušao sam svesno da ga zaustavim, ali je ono nastavilo da kruži. Onda mi je došla u svest misao da treba da pustim da radi šta hoće. To je trajalo par minuta, a onda se konačno ponovo vratilo na unutra, oslanjajući se na moje levo stopalo baš kao i uvek do sada kada sam stajao.
Sećam se da mi je bilo vruće, kao da se temperatura u sobi povećala za 10 stepeni. Osećao sam tu energiju dole oko mišića na desnom listu i počeo da osećam moje desno stopalo kako se ponovo okreće na napolje, vrlo lagano. Šta se sad dogada? Čudio sam se, bio sam zaprepašćen. Osećao sam kako nevidljive ruke okreću moje stopalo, mada ih uopšte nisam osećao kao ruke. Osećao sam se dobro. Osećao sam se odlično. Bio sam sasvim smiren. Ovaj proces je trajao oko 30 sekundi. Sećam se da me je tada Dr. Perl blago gurnuo. Bio je vrlo nežan, a ipak je taj iznenadni povratak u stvarnost došao kao šok.
Ispričao sam mu šta sam osetio i doživeo. Tada me je zamolio da ustanem. To je bilo čudo! Ustao sam i bio sam visok 180 santimetara. Stajao sam viši i praviji. Kada sam pogledao prema podu (koji je bio mnogo dalje nego što sam ja navikao) video sam da mi je desno stopalo ispravljeno, baš kao i levo. Bio sam stabilan, a moje desno stopalo nije više bilo okrenuto na unutra oslanjajući se na levo. Prvi put u svom životu sam imao dve nezavisne noge. Čvrsto sam zagrlio Dr. Perla.
Otišao sam sa ogromnim osmehom na licu. Seo sam u kola i skrenuo levo od Melroz Plejsa. U glavi sam ponavljao film kako se moje stopalo ispravlja. Da li se to stvarno dogodilo? Činilo mi se kao da sanjam. Više ništa nije izgledalo isto kao ranije.
Kada sam izašao iz Los Andelesa, skrenuo sam prema Laurel Kanjonu da idem u Veli. Nisam više mogao da kontrolišem svoje emocije i morao sam da se zaustavim sa strane puta. Briznuo sam u plač. Nemam pojma koliko vremena sam sedeo tu pored puta plačući. Jedino sam znao da mi je konacno neko vratio ono što mi je bilo otrgnuto: nadu. Bio sam izgubio svaku nadu kada mi je bilo 14 godina, a onda sam je ponovo pronašao u ordinaciji Dr. Perla posle trinaest godina. Dok sam sedeo i plakao ceo moj život je protekao pred mojm očima.
Doživeo sam radost kakvu nisam verovao da je moguća. Bio sam u miru sa svojim telom, u miru sa celim svetom, a Dr. Perl je bio taj koji mi je to poklonio. Kasnije sam otkrio da se takva lečenja često dešavaju u njegovoj ordinaciji. Iz razgovara sa Dr. Perlom to nikada ne biste saznali, jer i njega svako to neverovatno izlečenje zaprepasti. Njegova ljubaznost, briga i talenat za lečenje su mi pružili nešto što nikada nisam očekivao. Kroz te ruke podareno mi je čudo.
Albert Ajnštajn je rekao da postoje dva načina da se gleda na život: Čovek ili može da veruje da ne postoje čuda, ili može da prihvati da je sve čudo.
O, uzgred budi rečeno…više nemam bolove u ledima.
DAMA U BAŠTI
Kada mi je bilo 11 godina, jednog jutra sam se probudila u panici. Bila sam užasno vrela i jedva sam disala. Kada sam digla ruku da obrišem znoj sa lica, shvatila sam da ne samo da su moje ruke bile dva puta deblje od otoka, nego i moje lice i jezik. Jedva sam raspoznavala svoju majku koja je stajala ispred mene jer su mi oči bile skoro sasvim zatvorene od otoka. Pokušavala je da mi da neki lek. Ovo nije bilo prvi put da se tako nešto dogada, ali nikada ranije nije bilo tako strašno. Majka me je stavila u auto i odvezla u hitnu pomoć. Bila sam užasno uplašena, mislila sam da ću sigurno umreti. Mama je ponavljala: "Ne brini, ljubavi, biće sve uredu. Mi smo svi uz tebe i pomoći ćemo ti." Ona je medicinska sestra; to joj je posao da umiri ljude. Ali meni je bilo sve gore.
Sledećih par dana sam provela u krevetu, a noći sa mamom u hitnoj pomoći, gde ona radi. Bila sam sva u plikovima i ranama, od kojih su neke bivale sve gore. Svi zglobovi su mi bili natečeni, celo telo me je bolelo. Doktori nisu znali da postave dijagnozu; nikada nisu videli dete sa toliko čudnih simptoma istovremeno. Poslali su me kod specijaliste. Mesecima sam bila podvrgavana raznim testovima i pila razne lekove, da bi konačno zaključili da bolujem od reumatičnog artritisa i raznih obolenja vezivnog tkiva. Doktor je rekao da može da bude i lupus, ali test nije bio pouzdan. Pitate se kakvo lečenje je predlagao? Deset, da, 10 bajer aspirina dnevno u periodu od šest nedelja, da ne budem izložena stresnim situacijama i da se fizički ne naprežem!
Prošlo je nekoliko godina, naučila sam da prihvatam bol i, što je još gore, navikla sam na odgovor: "Mi ne znamo šta je to." Naučila sam da se smejem i pravim šou za sve. To je mnogo teže nego što to ljudi misle, i naravno, ne može večno da traje. Kao što sam rekla, ovo stanje je trajalo nekoliko godina, tačnije, do moje 20. godine, Bila sam iscrpljena, depresivna, morala sam svakog jutra da prisiljavam sebe da ustanem i idem na posao. Ponavljam, bila sam kod nekoliko različitih lekara koji su sada govorili da bolujem od teške depresije. U sledećih nekoliko godina sam isprobala nekoliko različitih lekova za depresiju, koji su mi malo olakšavali život, ali nisu popravili moje zdravstveno stanje. Kada se svega setim, jasno mi je zašto sam bila depresivna. Bili biste i vi da ste se svakoga dana osećali tako bolesno. Konačno sam otišla kod lekara koji je radio testove zasnovane na istoriji bolesti od mog detinjstva i shvatio da ja nisam samo jednostavno u depresiji, nego da se ispostavilo da je moja ranija dijagnoza da imam lupus bila tačna. Ponovo sam bila podvrgnuta žestokoj kombinaciji lekova, a nijedna od njih nije pomagala više od par nedelja.
Sledeće što sam uradila, otišla sam kod reumatologa. Pokušali smo druge lekove. Od nekih mi je bilo muka, od drugih sam dobijala osip i konačno, neki su počeli da deluju. To je bila kombinacija Plaginila, 200 mg, tri puta dnevno; Lodina, 800 mg; i povrh svega toga Tagameta, 400 mg, dva puta dnevno. To je bila terapija koja je konačno davala najbolje rezultate. Pored toga što je bila veoma skupa, na moju žalost i žalost moje majke, ova kombinacija lekova nije delovala za dugo. Mada ne postoji lek za lupus, moja majka je počela da traži neko trajnije rešenje. Jednog dana je gledala televizijsku emisiju Sali Džesi Rafaela (Sally Jessy Raphael) i videla iscelitelja, Dr. Erika Perla (Dr. Eric Pearl). Pre nego što mi je bilo šta rekla, organizovala je sve što je bilo potrebno da odem kod njega. Tek kada smo krenule na put od 6 sati vožnje, rekla mi je da je alternativni lekar, da neće ni da me dotakne, a da ću se osećati bolje. Smejala sam joj se i ozbiljno joj posavetovala da ode kod nekog psihijatra. Odgovorila je: "Šta možeš da izgubiš?" Kako bih mogla to da demantujem, posle svega kroz šta sam prošla? Osim toga, ona me je dovoljno poznavala i to mi je rekla kada smo već bile na pola puta.
Stigle smo za moj termin zakazan za 11, a ja sam razmišljala: ''Ovaj tip je sigurno prevarant.''. Da li vam se čini da sam bila skeptična? Ušle smo i popunile formular. Ubrzo posle toga me je Keti, recepcionista, uvela u sobu za lečenje. Tamo se nalazio sto na koji treba da se legne, prigušeno svetlo, zvuci okeana koji su se čuli iz daljine. Keti me je zamolila da skinem cipele, legnem i opustim se. Lako je njoj da kaže. Pokušala sam, ali mi nije polazilo za rukom.
Dr. Perl je ušao par minuta kasnije i, što me je iznenadilo, izgledao je prilično normalno. Razgovarali smo par minuta o mojim zdravstvenim problemima, posebno o mojim rukama. Rekao mi je da dignem jednu ruku. Stavio je ruke oko moje ruke, ne dotičući me. Počeo je da pomera ruke u laganim kružnim pokretima. Uplašila sam se jer sam osetila strujanje oko moje ruke i jak miris cveća. Miris cveća kakav nikada ranije nisam osetila. Pomislih: ''Dobro, ovo je zaista čudno. Ruke mu se kreću suviše sporo da bi izazvale strujanje vazduha. A šta sa cvećem? Kako to radi? Tada se premestio na moju drugu ruku, i osetila sam isto strujanje. Zamolio me je da zatvorim oči, a sve što sam bila u stanju da smislim je bilo:"On je ludak, a ja sam očigledno blesava!"
Zatvorila sam oči, a on se polako šetao okolo, radeći to ko zna šta, to što on već radi, a to strujanje je pratilo njegove ruke. Ono što se tada desilo me je stvarno uzdrmalo. Kada sam raskolačila oči, Dr. Perl me je upitao: "Šta se desilo?" Nisam se usudivala da kažem. Rekoh: "Ništa". Ono što sam zaista želela da kažem je bilo: "Miči se od mog skočnog zgloba, postaje vrelo!" Na svom levom članku nosim kamen za lečenje koji mi je poklonio doktor Indijanac iz Otmana u Arizoni, i svaki put kada bi mu Dr. Perl prišao, zglob bi mi bio vreo. To mi je bilo čudno i nije mi se svidalo.
Do kraja seanse nisam mogla da se opustim. Kada je konačno završio, pitao me je da li sam bilo šta doživela. Rekla sam mu za strujanje i miris cveća. Pitao me je da li znam otkuda miris cveća. Rekoh: "Od vas." Rekao mi je da ne misli da je to njegov miris, pa sam upitala da li smem da ga pomirišem. "Da," nasmejao se i nagnuo prema meni. Definitivno, on nije mirisao na cveće, a što je još čudnije, miris je lagano nestajao.
Napravio je par beleški i rekao mi da izadem kada budem spremna za to. Izašao je iz sobe. Verovatno sam ostala tamo 10 - 15 minuta tražeći fen, mirišljave štapiće, nešto, BILO ŠTA, što bi objasnilo strujanje i miris. Čak sam skinula i sliku sa zida, pomerala nameštaj (što mu još uvek nisam priznala). Ništa nisam uspela da nadem. Tek tada sam bila ubedena da mora da sam luda. Kada sam odlazila razmenila sam samo par reči sa doktorom. Žurila sam da odem. To je bilo najčudnije iskustvo u mom životu. Mama i ja smo se vozile kući. Najveći deo puta sam spavala, a kada sam se probudila, ruke me više nisu tako bolele. Mislila sam, samo mi se pričinjava.
Sledeće nadelje je uglavnom sve bilo kao i obično, uzimala sam svoje lekove, i to je to. Počela je da mi se vrzma po glavi misao o ponovnom odlasku kod Dr. Perla. Stvarno nisam želela da idem, ali smo se sledeće nedelje ponovo spakovale i krenule u Kaliforniju. Na sledeću zakazanu seansu sam otišla prilično nervozna. Opet me je Keti uvela. Skinula sam cipele, popela se na sto i, na moje veliko iznenadenje, odjednom sam bila relaksirana. Ušao je Dr. Perl, porazgovarali smo par minuta o tome kako se osećam, što je bilo 'nešto bolje nego obično'. Onda me je zamolio da zatvorim oči i da se opustim. Spremao se da počne.
Zatvorila sam oči i odjednom sam osetila neopisivu smirenost. Osećala sam strujanje oko moje glave i apsolutno božanstven miris tog cveća. ''Odakle to dolazi?'' , upitala sam se i u tom trenutku se pojavila žena. Nisam mogla da joj sagledam lice, samo njenu belu haljinu i tamnu kosu koja leprša na vetru. Stajala je iznad mene u predivoj bašti punoj cveća i ponudila mi svoju ruku, kao da hoće da kaže, “Prihvati moju ruku i kreni kroz baštu,” mada mi nije ništa govorila, barem ne rečima. Nisam mogla da otvorim oči. Više nisam bila svesna Dr. Perlovog prisustva u sobi, ili ja nekako više nisam bila u sobi? Neverovatno! Poželela sam da odem. Pružila sam ruku, osetila kako me je povukla. I bum! Bila sam tamo sa njom u bašti. Zatim, isto tako iznenadno kako se pojavila, tako je i nestala.
Moje oči su se otvorile širom, a Dr. Perl je završio. Pitao me je da li je sve u redu. Bila sam tako preplašena da mu nisam rekla šta se dogodilo. Samo sam želela što pre da odem. Izašao je iz sobe, ali ovaj put nisam ništa pretraživala. Samo sam izašla. Zatekla sam ga kako razgovara sa mojom majkom. Mislim da ni jednom od njih nisam rekla ni reč. Samo sam zaglavila na vrata. Mama je krenula za mnom. Izašla sam i briznula u plač. Nisam mogla da joj ispričam šta se dogodilo, nikome nisam mogla da ispričam šta se dogodilo. Šta bi moja majka pomislila, još gore, šta bi ljudi mogli da pomisle? Bila sam prestrašena, sama sa svojim mislima da sam zaista poludela. Otišli smo do hotela gde smo prenoćili tu noć. Trebalo je da imam poslednju seansu sledećeg dana. Te večeri sam bila vrlo ćutljiva.
Sledeće jutro je brzo došlo. Otišla sam na zakazano lečenje, mada zaista nisam želela. Bilo me je strah. Za vreme čitave seanse, jedino što sam mogla da mislim je bilo: ''Kada će već jednom da se završi?'' I ustvari, završilo se veoma brzo. Mislim da je Dr. Perl mogao da oseti da nešto nije u redu. Načula sam kako govori mojoj majci, koja je besomučno pokušavala da zakaže sledeći termin, da me ne dovodi, osim ako ja budem to tražila. Rekao joj je da mu se čini da ja ne želim da budem tu i da izgleda da se ne osećam ugodno na lečenjima. Bio je u pravu. Kada smo odlazili, ljubazno sam mu se zahvalila i krenule smo nazad kući. Nisam bila spremna za sve to. Sledeća dva dana sam provela pretražujući po svim radnjama u Bulhed Sitiju u Arizoni da nadem takvo cveće. Morala sam da ga pronadem, ili barem da opet osetim isti miris. Činilo mi se da će to, ako ga pronadem, biti dokaz da nisam izgubila razum. A onda, šta bi dokazivalo to ako ga ne pronadem?
Koliko god da sam se trudila, nisam ga pronašla. Niko u svim tim radnjama nije mogao da ga prepozna iz mog opisa, nikome takav miris nije bio poznat. Čini se da takvo cveće ne postoji na zemlji. Prošlo je skoro nedelju dana pre nego što sam ja počela da pričam šta se dešavalo u ordinaciji Dr. Perla, a da pri tome ne plačem. (Obzirom da sam bila okoreli ateista, to je uzdrmalo moje ubedenje iz korena.) Ustvari, kada sam počela da pričam o tome, otkrila sam da mi je to bilo veliko olakšanje. Neki ljudi su me gledali zabezeknuto dok sam govorila, ali nisam mogla da dopustim da me to spreči da nastavim. Ljudi treba da znaju da takve stvari postoje. Da me majka nije odvela u Los Andeles, ne znam u kakvom bi stanju danas bila. Nadam se da će ove moje reči pomoći nekom drugom. Posle tri lečenja sa Dr. Perlom, moje stanje se popravilo stoprocentno. Sada mogu da radim stvari za koje sam mislila da nikada neću biti u stanju da radim. Mogu da ustanem iz kreveta bez ikakvih problema, a taj proces je nekada zahtevao nekoliko sati. Mogu da otvorim tegle, čak i neke koje moj mladić ne može da otvori! Mogu da hodam i radim vežbe a da mi se pri tome ne čini da ću da se raspadnem. Šta više, mogu da nosim i svoj nakit jer mi ruke i zglobovi više ne otiču. Što je najlepše od svega, više ne treba da gutam lekove.
Znate, mame ponekad znaju neke stvari bolje nego što mi mislimo. Moja je očigledno znala. Dok sam ja trčala okolo pitajući se da li sam luda, ona se raspitivala i pronašla da se po čitavoj Americi rade istraživanja ovih lečenja koja Dr. Perl. radi. Mnogo mi je lakše da se ne osećam ludom kada znam da nisam jedina koja je videla te andele i koja je šetala po cvetnoj bašti na nebu. Nadam se da ću jednom naći način da joj zahvalim što ga je pronašla, što me je vozila 6 sati do tamo i 6 nazad i što nije izgubila nadu u trenutku kada sam ja izgubila svaku nadu. Ne znam kako da objasnim to lečenje, ne znam ni kako da ga nazovem. Jedino što mogu da vam kažem je da je efikasno. Čini mi se da sam se dva puta rodila; jedan život mi je dala majka, a drugi Dr. Perl. Ne mogu dovoljno da mu se zahvalim. Recite da sam luda . . . !
