Da li svetlimo iznutra?

Emisija biofotona u ljudskoj krvi


Ništa nije rizičnije nego uzdrmati temelje zvanične nauke. To je na svojoj koži osetio biofizičar Fric-Albert Pop (1938), koji je početkom 70-tih godina prošlog veka bio kombinacija naučnog genija i pustolovnog junaka iz holivudskih filmova.

Diplomirao je eksperimentalnu fiziku 1966. na Univerzitetu u Vircburgu, doktorat iz teorijske fizike dao u rekordnom roku, a postdiplomski rad za sticanje univerzitetske profesure umesto za pet, završio je za malo više od dve godine. Do svoje 33. godine ovenčao se brojnim nagradama i naučnim priznanjima.
Mladalačkog izgleda filmske zvezde, uz to najbolji mačevalac na univerzitetu, Pop je važio za „čudo od čoveka“.

Od samog početka svojih studija na Univerzitetu u Vircburgu, Fric-Albert bio je zainteresovan za uticaj elektromagnetnog zračenja na žive organizme. Prvi eksperimenti sa benzo(a)pirenom, smrtonosnim jedinjenjem, doveli su ga do saznanja da ono najpre apsorbuje svetlost, a zatim je emituje na drugoj frekvenciji. Pokušaj sa benzo(e)pirenom, koji je skoro identičan, ali zbog male razlike u molekularnoj strukturi nije opasan za čoveka, otkrio je da svetlost kroz tu hemikaliju prolazi neizmenjena.

Pop je nastavio ispitivanje sa još 37 hemikalija, od kojih su neke bile kancerogene, i uskoro je bio u stanju da nepogrešivo ustanovi da li neka materija prouzrokuje rak – svi takvi materijali su primali ultraljubičastu svetlost, apsorbovali je i menjali njenu frekvenciju. Kancerogeni su reagovali samo na svetlost talasne dužine od 380 nanometara, a sistem takozvane „fotopopravke“, (kada se neka ćelija bombarduje ultraljubičastom svetlošću tako da se uništi 99 odsto, uključujući i njen DNK, a zatim se veoma brzo može skoro u potpunosti oporaviti ako se osvetljava istom talasnom dužinom vrlo slabog intenziteta), takođe je najdelotvorniji na 380 nanometara!

Pop je zaključio da podudarnost nije slučajna i da u telu mora da postoji nekakva svetlost odgovorna za „fotopopravke“. Kancerogeno jedinjenje očigledno izaziva rak zato što trajno blokira tu svetlost i menja njenu talasnu dužinu, pa sistem „fotopopravke“ više ne može da deluje. Zdrav organizam emituje manje, a oboleli više fotona.

Naučnik je bio duboko ubeđen da je na putu da otkrije lek za rak! Pojednostavljeno rečeno, treba otkloniti svetlosnu blokadu i omogućiti da se odigra proces „fotopopravke“! Pop je o tome napisao i objavio obimnu studiju koja je, naravno, izazvala veliku pažnju. Nemački centar za istraživanje raka u Hajdelbergu pozvao ga je da pripremi predavanje za petnaest vodećih svetskih specijalista za ovu bolest.

KAKO DOKAZATI SVETLOST?

Prezentacija Fric-Alberta Popa neslavno se završila, jer je imala samo jednu slabu tačku: pretpostavku da telo nekako proizvodi slabu svetlost talasne dužine od 380 nanometara. Da ona postoji, rekli su, već bi je neko uočio. Tražili su dokaz, a on nije mogao da im ga pruži, jer nisu postojali aparati koji bi takvu svetlost registrovali.

Ubrzo nakon toga, jedan Popov student, Bernhard Rut, koji je teoriju o svetlosti u telu smatrao apsurdnom, prihvatio se da konstruiše eksperimentalnu opremu i dokaže da nema svetlosti. Dogodilo se suprotno. Aparat koji je napravio, nalik velikom rendgenskom detektoru, bio je veoma osetljiv i mogao je da meri veoma slaba svetlosna zračenja. Ta sprava je i danas jedna od najboljih u toj oblasti. Prvi eksperiment izveli su 1976. godine sa krastavcima, koji su emitovali fotone iznenađujuće visokog intenziteta. Rut je to pripisao hlorofilu, pa su potom odgajili krompir u tami, da bi onemogućili fotosintezu. Uprkos tome, svetlost je bila još jača.

Pop je shvatio da efekat nije posledica fotosinteze. Svetlost je u biljkama prisutna kao izvor energije koju koriste tokom fotosinteze. "Mi sa biljnom hranom", zaključio je, "u organizam unosimo fotone i zatim ih skladištimo. Njihova energija se rasprši i postaje pokretačka snaga za sve molekule u našem telu. Danas znamo da je čovek u suštini svetlosno biće“, kaže profesor biofizike, i na laboratorijskim dokazima da živi organizmi sadrže male svetlosne čestice – biofotone, temelji svoju teoriju. Po njoj, biofotonici, DNK predstavlja jedno od glavnih skladišta svetlosti u tkivu i izvora biofotonskih emisija. One čine savršen komunikacioni sistem za prenos informacija do brojnih ćelija u celom organizmu. Svakoga sekunda u svakoj ćeliji dogodi se u proseku oko sto hiljada hemijskih reakcija i svetlosni talasi pružili su odgovor na pitanje kako telo može da obavlja niz složenih zadataka pomoću različitih delova istovremeno. Pop je dokazao u svojim eksperimentima da su te slabe svetlosne emisije sposobne da diriguju čitavim telom. One moraju da imaju slab intenzitet, jer se te komunikacije odvijaju na kvantnom nivou!

Kada je Pop počeo da objavljuje svoj otkrića, naučna zajednica obrušila se na njega svom žestinom. Studentima na njegovom univerzitetu onemogućavali su da proučavaju biofotonske emisije. Kada mu je 1980. istekao ugovor za mesto asistenta, morao je da napusti to mesto. Na laboratoriju je bila pripremljena racija da bi mu se zaplenila oprema, ali pošto je Pop o tome na vreme bio obavešten, kod jednog studenta je u podrumu sakrio fotonski brojač. Otpremninu nisu hteli da mu isplate, karijera mu je bila uništena i nije imao šanse za zaposlenje. Bio je oženjen i imao troje male dece.
Proveo je dve godine radeći za jednu privatnu farmaceutsku kompaniju a zatim, uz pomoć mentora profesora Voltera Nagla, uporno nastavio istraživanja na Univerzitetu Kajzerslautern. Ali, morao i odatle da ode jer su profesori tvrdili da narušava ugled Univerziteta. Najzad, dobio je posao u Centru za tehnologiju u Kajzerslauternu i narednih 25 godina okupljao istomišljenike iz redova naučne zajednice iz svih krajeva sveta, da bi konačno osnovali Međunarodni institut za biofiziku u mestu Nojs kod Dizeldorfa. U ekipi su, pored ostalih, atomski fizičar sa Bostonskog univerziteta i atomske istraživačke laboratorije CERN u Ženevi, dva kineska biofizičara i drugi. Uvaženi naučnici iz celog sveta napokon su počeli da se slažu s njim, a kada je 2008. napunio sedamdeset godina, ugledni svetski univerziteti počeli su da mu šalju ponude i ugovore za profesuru.

RAZGOVARAMO LI POMOĆU FOTONA?!

„Da li znate da čak i kada mislite da ste u mraku, vi plivate u okeanu svetlosti?“ Ovom rečenicom počinje emisija iz dokumentarne televizijske serije „Nauka i spiritualnost“, posvećena profesoru Fric-Albert Popu. Iako je svaki nagoveštaj o zračenju kao međućelijskoj komunikaciji bio potpuno odbačen sredinom dvadesetog veka, Pop nije hteo da odustane i tokom serije ispitivanja u potpuno mračnoj sobi koja je vršio na jednoj zdravoj 27-godišnjoj devojci merio je fotone koji su izlazili na njenoj ruci i čelu. Bio je iznenađen šablonom koji je zapazio: svetlosne emisije sledile su biološke ritmove od 7, 14, 32, 80 i 270 dana kada su bile identične. Emisije leve i desne ruke bile su u korelaciji – kada je desna emitovala više fotona, emisija se pojačavala i na levoj. Dakle, levica je znala šta radi desnica!

Teško je ukratko navesti sva značajna otkrića do kojih su profesor biofizike i osnivač nove naučne grane biofotonike i njegovi saradnici došli tokom istraživanja u Nojsu. Ono što zvuči tako fantastično, a toliko poznato iz drevnih duhovnih tekstova koji se bave duhovnim prosvetljenjem (!), počelo je zapažanjem da vodene buve upijaju emitovanu svetlost jedna od druge! Test na ribama pomoću fotomultiplikatora potvrdio je isto. Čak su i bakterije naprosto gutale fotone iz sredine u koju su bile stavljene.

Pop je došao na ideju da talasna, odnosno svetlosna rezonanca, ne služi samo za komuniciranje unutar tela, nego i izvan njega. Razmena fotona, pomislio je, može da odgovori na neke do sada nerazjašnjene zagonetke iz životinjskog sveta, na primer, postizanje koordinacije u jatima ptica ili sposobnosti životinja da nađu put do kuće. Biolog Rupert Šeldrejk, koji je takođe član Popovog tima, prikupio je oko 2700 primera očiglednog telepatskog ponašanja kod kućnih ljubimaca, kao i brojna istraživanja sa njihovim vlasnicima.

Slično se dešava i sa ljudima, jer ako primamo fotone od drugih živih bića, te informacije, zaključili su istraživači u Nojsu, možemo da upotrebimo da bismo sopstvenu unutrašnju svetlost doveli u ravnotežu. Da li bi to moglo da bude objašnjenje za isceliteljsko delovanje pojedinaca, pa čak i vidovitost, telepatiju i slične fenomene koje nauka svrstava u takozvane „paranormalne pojave“? Podsvesna komunikacija među nama, prema tome, moguće je da se odvija uz pomoć razmene biofotona koji sadrže raznovrsne informacije, a udaljenost ne predstavlja neku naročitu prepreku, s obzirom da se ona dešava na subatomskom nivou u vidu talasa.

IMELOM PROTIV RAKA

Pop je zaključio da, ako neke kancerogene hemikalije mogu da poremete biofotonske emisije u telu, onda bi neke druge mogle ponovo da uspostave dobru komunikaciju među njima. Započeo je eksperimente sa većim brojem neotrovnih materija koje bi mogle da pomognu u lečenju raka, pitajući se da li bi određeni biljni ekstrakti imali sposobnost da promene prirodu biofotonskih emisija kancerogenih ćelija.
U svim slučajevima, međutim, te materije su dodatno povećavale broj fotona u ćelijama tumora i činile ih još smrtonosnijim za telo. Izuzetak je bila biljka imela, koja je pomagala telu da uravnoteži emisiju ćelija tumora, odnosno da je vrati u normalno stanje.

Na uzorcima od raka obolelog tkiva jedne 30-godišnje žene, koja je kao slučaj u poslednjoj fazi već bila otpisana, uz saglasnost njenog lekara da napusti sve druge načine lečenja, Fric-Albert Pop isprobao je ekstrakt imele. Nakon godinu dana, svi njeni laboratorijski nalazi ponovo su bili praktično normalni! Naravno, teško je a ne postaviti pitanje - da li je imela slučajno bila sveta biljka koju su poštovali druidski sveštenici?!

Profesor Pop se pozabavio i homeopatijom, pretpostavljajući da ona predstavlja još jedan primer „usisavanja“ fotona i „upijača rezonance“. Kako se homeopatija zasniva na tezi da se jednako leči jednakim, ako maligna frekvencija u telu može da proizvede određene simptome, tada i homeopatski rastvor može da privuče a zatim i upije nepravilne vibracije, čime telu pomaže da se vrati u normalu.

Zahvaljujući radu i višedecenijskoj upornosti profesora Fric-Alberta Popa, pred naučnicima su se otvorile brojne istraživačke mogućnosti, a da li će i koje biti uspešne, pokazaće vreme. Preostaje da i drugi eksperimentalno dokažu da li je njegova teorija o DNK i biofotonskoj emisiji ispravna i da telesnim funkcijama upravljaju kvantni procesi, u šta on ni najmanje ne sumnja. Lin MekTagart, nagrađivana novinarka i autorka bestselera „Šta je to što vam lekari ne govore“, posvetila je naučniku poglavlje u svojoj sada već kultnoj knjizi „Polje"