REKONEKCIJA® I REKONEKTIVNO ISCELJIVANJE®

понедељак, 25. јун 2012.

Moje priče o isceljenjima


22.03.2014.


Život mi se promenio - iz korena! ♥


Nisam znala šta je Rekonekcija,nisam se usudila čak ni da pitam. Čitala sam po internetu,ali mi ništa nije bilo jasno.
Došla sam kod Sneže da se družimo.(30.03.2012.godine) Pričale smo... U to vreme me je jako mučio moj dolazak u Srbiju, kako da se zaposlim, da završim ono što zaista želim, bila sam emotivno nezadovoljna i bila sam bolesna.

Lečenje je trajalo dve godine. Imala sam policistične jajnike - poremećaj hormona a menstruaciju sam održavala i kontrolisala lekovima, materica mi je bila zavaljena.Doktorica me je obeshrabila, svaki put, kad bih otišla ne pregled. Govorila mi je, ako nastavi ovako da mi se pogoršava stanje, postoji mogućnost da budem neplodna...

Moja prva dijagnoza bila je samo ciste na jajnicima - ništa više.

Sneža mi je uradila tretman. Legla sam,rekla mi je da posmatram zatvorenih očiju šta osećam, šta mi se dogadja...Počeli smo,osećaj je bio predivan.

Već iste večeri upoznala sam Dejana kod Sneže. Nikada pre nisam videla nekoga sa tako lepim očima. Prepoznala sam ga.Pored njega sam počela da se osećam lepše i slobodnije. Počela sam da vozim bickl, da gledam u Sunce, promenila sam ishranu - više ne jedem meso...sve je postalo toliko lepo, da nisam ni primetila kada je prestao moj bol u stomaku. Tada sam znala da sam zdrava.

Poželela sam da odem kod lekara i to dokažem, medjutim to se sve nekako odlagalo, sve dok nisam ostala u drugom stanju :) Doktorica me je pogledala i pitala: Kako, kad ovi lekovi i nešto je promrmljala... ja sam se samo nasmejala. Naravno, bila sam potpuno zdrava :)

Par meseci pre toga su mi nestale i bradavice sa prsta, imala sam ih 5. Nijedne nije bilo, samo su nestale!


Dejan je u međuvremenu postao praktičar Rekonekcije. Sada rastemo, svi zajedno, sa divnim Aleksejem.

Od tada se mnogo stvari promenilo,ne mogu sve ni nabrojati, sve lepo i pozitivno.

Hvala Snežo što si me uvela u ovaj proces ♥
Tebi Dejane, hvala što si divan tata, pre svega divna osoba i divan partner. ♥

♥ Volim vas ♥




Rekonekcija je donela promenu i radost u moj život ali pravo zadovoljstvo je, kada tu radost možeš da podariš i drugima. Nažalost nisu svi spremni da prihvate i poveruju da je to moguće, zato sam sam srećna jer vi jeste!
Postali ste deo moje porodice - sve vas volim. ♥

Snežana Latinović




26.02.2014.

Danas je stigla divna vest:



"Tumor veličine 8cm se smanjio na 4cm, nakon mesec dana od poslednjeg (trećeg) tretmana ! "



Tumor - markeri su "poludeli" jer nalaz pokazuje da su povećani deset puta nego kada smo započeli ... ne marimo za to...to je pokazatelj da naša mudrost u nama - radi za nas!

Kada se proces isceljivanja bude završio, tumor-markeri će i to pokazati.

Srećna sam danas i svaki put, kada oni kojima odradim tretmane, poslušaju moje uputstvo a to je opisano u ovom dole tekstu "Rekonekcija - instrument u službi isceljenja samog sebe" - imaju poverenja u proces i učestvuju u njemu svojim pozitivnim stavom.

Pored ove čudesne isceljujuće metode,dobrim delom zasluge pripadaju ženi kojoj sam radila tretmane jer je prihvatila i imala poverenja u proces, kao i njenim ćerkama koje su svojim pozitivnim stavom i podrškom doprinele (čitajte dozvolile) da se isceljenje dogadja nesmetano. Srećna sam zbog toga !





24.05.2013.



Hvala Bogu sto je moja Ivana tebi poverovala, a to je presudilo da ti poveruju i njeni roditelji.



Umesto na drugu operaciju palca završila je kod tebe. Jos malo....pa će biti isti ko zdravi palac i nokat. H V A L A TI S N E Ž O



Slavica Bogosavljev



Radi se o palcu na nozi, gde je nokat urastao u meso i gde je vec jednom prethodno radjena hiruska intervencija pa se nakon kratkog vremena ponovo pojavio isti problem.

U medjuvremenu se Ivana javila da je palac "skroz normalan!" :)











21.03.2013.



Nakon određenog vremena posle 3 tretmana Rekonektivnog isceljivanja, pristigla je Marijina poruka:





"Ja nekad kao da ću poletiti,ne mogu virovati da tako dobro može biti ! "









Najlepsi trenutak u procesu Rekonektivnog isceljivanja je kada dobijem povratnu informaciju ... hvala ti Marija ♥









12.03.2013.



"Kao rukom odneto"





Moja Milica ima dve ipo godine. Dva dana je imala temperaturu 39st. Davala sam joj Brufen sirup od 5ml., nije vredelo,spuštala se samo do 38st.



Drugog dana,moja devojčica je i posle sirupa,tuširanja mlakom - hladnom vodom,obuvanjem čarapica natopljenih sirćetom,pa onda narendanim svežim krompirom,nije vredelo ništa - imala i dalje temperaturu 39st.



Odlučila sam da pozovem Snežanu da joj uradi rekonekciju, da i to pokušam pre nego što krenem u bolnicu.



Nakon tretmana je mirno zaspala,temperatura je još za vreme tretmana polako padala. Sledećeg jutra se probudila vesela i tražila je odmah da pije mleko.Obradovala sam se jer prethodnog dana nije ništa jela.

Nisam mogla da verujem ni svojim ušima ni očima da je to moguće tako kao "rukom odneto"!



Da napomenem još nešto...Imala je ujede od komaraca po ručicama. To veče kad je legla,znači pre tretmana je bilo u blandama,zažareno a sutradan su se videli samo blago crvekasti tragovi,kao tačkice na mestima gde su bili ujedi.



Dragana











20.02.2013.



Ovako nešto zaista nisam očekivala!



O efektima Rekonektivnih tretmana i uticaju Lične rekonekcije na telo i njegove funkcije mogla bih da pišem veoma mnogo; međutim, ovde hoću pre svega da podelim iskustvo,koje se tiče uticaja Rekonekcije na moj način poimanja sveta oko sebe i moju organizaciju vremena. Zaista to nisam očekivala, ali efekat se pokazuje sa svakim novim danom.



Od detinjstva sam imala problem sa velikom potrebom da me ljudi prihvate. Bila sam poslušno dete, dobra učenica, još bolja studentkinja, požrtvovana supruga i majka koja se stalno trudila da bude bolja i od sebe i svima okolo ugodi i više nego što je izvodljivo. Rezultat: narušeno zdravlje, težak razvod i neprestano osećanje besa - ne toliko prema drugima nego upravo prema sebi.



Optuživala sam sebe da nisam dovoljno dobra, da se nisam dovoljno trudila, da nisam znala šta treba da učinim. I zaista, nisam znala pomoću kojih trikova da ugodim ocu, mužu, pretpostavljenima, kog vraga, da uradim da te pijavice i pantljičare već jednom budu zadovoljne i pruže mi bar malo priznanja i poštovanja. Na poslu sam radila više i bolje od mnogih - rezultat: dva otkaza bez otpremnine, a u privatnom životu, bruka živa: kad nisam imala novca (a bilo je takvih perioda), uzalud sam se obraćala ljudima, jednostavno su me otpisivali kao nesposobnu (što sam zaista o sebi i mislila). Kad je novac ušao u moj život, odjednom je tu bila masa ljudi koji žele da se "druže". Primetila sam - nisam blesava - da sve što se jede i pije na tim druženjima finansiram ja, ali svejedno nisam nalazila snage da razjurim te otimače izgubljene energije.



Dešavalo mi se da, naročito od kad su deca odrasla, panično zovem "prijateljice" da se vidimo i družimo, a one me bez mnogo priče skidaju sa dnevnog reda i ja provodim sama još jedan vikend. Optuživala sam sebe da nisam sposobna da sebi obezbedim čak ni muškarca partnera, iako sam bila spremna da trpim neviđene gluposti od onih za koje bih se zainteresovala.



Pročitala sam gomilu knjiga o sticanju samopoštovanja, negde na nivou razuma znam da sam osoba vredna svake pažnje, ali podsvest je uporno govorila nešto drugo. Išla sam i kod psihologa, o, da... Bolje da sam spavala nego što sam vodila te besmislene razgovore sa navodnim stručnjacima, koji piju samo najskuplju viljamovku i jedu samo najskuplju šunku na moj račun, naravno. U meni je rastao pakleni bes: zar baš za mene nema pomoći?



Ne bih se odlučila na rekonekciju, ne bih se usudila, da mi moja odrasla deca nisu dala blagoslov da budem srećna, da živim svoj život. Tako sam se odlučila. E, posle ovolikog uvoda, mogu da kažem: da više ne osećam strah i paniku kad popodne ili veče treba da provedem sama. Radim razne kreativne stvari, pročitam nešto što me zanima, upalim sveću ili mirisni štapić ili jednostavno ćutim i DOBRO MI JE. S ljudima se, evidentno, manje družim: prvo, družim se s manje ljudi, drugo, manje vremena provodim s njima. Malo se kod nas govori o tome kako razna druženje mogu da oduzmu energiju a da zauzvrat ne pruže baš ništa osim osećanja razočarenja.



Posle Rekonekcije izoštrio mi se neki čudan osećaj za ljude: jasno vidim i čujem ko mi želi dobro. Neki ljudi su mi simpatičniji nego pre rekonekcije jer jednostavno osećam i znam da su dobronamerni. Neki drugi su mi postali nepodnošljivi: ispod njihovog glasa kao da čujem - zvuk motorne testere, pritajenu zavist i želju da povrede. Jedna "prijateljica" me, učtivo rečeno, zafrkava još od "prvog vagona", stalno ima neke primedbe na adrese moje dece, naročito ćerke, zato što se još nije udala a ima "već" 24 godine, i ja sam kulturno prelazila preko toga, do nedavno, kad sam odlučila da to maltretiranje više neću da trpim.



Druga vrlo draga prijateljica, kojoj sam se našla kad god je bilo potrebno, prošlog vikenda me zove i kaže, da je kod nje u zgradi nepodnošljiva buka, komšija nešto buši "hilti" bušilicom, i da će to trajati do kasno u noć. "Pa dođi kod mene", kažem ja. "Dobro, evo sad ću", odgovara ona. Ovaj razgovor se vodi oko 14 popodne. Proverim ima li u kući kafe i nekog odgovarajućeg posluženja, vidim da ima i čekam je. Dok čekam, slikam. Prolaze tako sati, a ja se zanela u svoj posao i ni ne primećujem da se uveliko smrklo i prošlo 18 h. Pozovem ženu na stabilni i mobilni telefon, ne javlja se, OK, slikam ja i dalje. Do nedavno ( tj. do pre rekonekcije) ja bih nju zvala svakih pola sata i čudom se čudila što ne dolazi. Najzad se javi moja draga drugarica, a bilo 21 h, kaže da je bila kod tetke (mogla je baš i da se javi da neće doći) i još me pita "jesi li ti sve vreme sedela kod kuće i čekala me?" "Ne, nisam, ali, gde god sam išla nosila sam mobilni", odgovorim veselo. To je izgleda nije zadovoljilo.

Do nedavno, ja bih se sva umazala od plača što me je još jedna osoba zafrknula, a sad mi je bilo super što nije uspela da mi pokvari raspoloženje. Već nekoliko puta ista osoba me "ispaljuje" kad god se nešto dogovorimo, pa mi se čini da ću se u buduće više dogovarati s onima koji poštuju dogovor.



Ista stvar i na poslu: kao da se odnekud pojavljuju korektni i razumni saradnici, koji iskazuju poštovanje mog rada a oni drugi nekako otpadaju. Godinama sam i ja "otpadala" radeći džaba za političku stranku, a kad je ista stranka došla do lepe pozicije u lokalnoj vlasti, saopštila mi je da se nisam dovoljno zalagala. Do nedavno, bila bih očajna što je neko ko ne zaslužuje koristio moj rad i znanje, sad polako počinjem da osećam olakšanje. Nema više neplaćenih odvratnih obaveza, nema glupih sastanaka na kojima se do besvesti govori o ničemu i posle kojih boli glava. Sad se pitam, kako sam to mogla da radim sama sebi? Bar da im nešto dugujem, nego baš ništa - a ja sam se osećala ko izdajnik domovine kad ne odem na neki od sastanaka. Sad to osećanje više jednostavno ne postoji.



Da sam o svemu ovome pričala sa stručnjacima (psihologom ili psihijatrom) imala bih verovatno nekoliko nerazumljivih dijagnoza i šaku lekova koji ne služe ničemu, a prava je sreća ako još i ne naškode zdravlju, jer naše emocije i intuicija tim ljudima su ili smešni ili su znak bolesti. Moje uživanje u samoći stručno se zove "agorafobija", moja potreba da zamračim sobu da bih lepo spavala zove se "niktofilija", moje okretanje slikanju umesto političkim sastancima bilo bi okarakterisano kao kriza srednjih godina i gubitak identiteta a celokupna promena kroz koju prolazim naziva se "prikrivenom depresijom". Možda bih bila okaraterisana kao osoba opasna po društvo zato što se klonim praznih tračerskih razgovora i besmislenih formi učtivosti. Sve češće mi se dešava da tresnem pravu istinu i kažem šta mislim i osećam iskreno ne obraćajući pažnju na užasnutu okolinu.



Kad sam u jednom "finom" ženskom društvu otvoreno rekla da ne idem često na grobove svojih roditelja i ne upražnjavam svu onu silesiju običaja iz srpskog kulta mrtvih, izazvala sam užasavanje - ali ja tom prilikom nisam osetila ništa, jednostavno znam da mi te osobe i njihovo mišljenje ne znači baš ništa.



Ne, nisam postala gruba i ogorčena, čega sam se upravo bojala, zbog brojnih razočaranja i uvreda koje sam podnela u životu.

Naprotiv, postajem srećnija a time nadam se i bolja osoba.



Stanislava











31.01.2013.



Energija sada radi za mene!





Pozdrav mojoj dragoj prijateljici.



Trudiću se da budem kratak i da ti u ovoj poruci opišem svoje stanje posle tretmana.



Sećam se našeg spontanog upoznavanja kada sam prvi put čuo za Rekonekciju i Rekonektivno isceljivanje. Istog trenutka poželeo sam, to što sada imam, MIR i ZDRAVLJE u svom telu.



Haotične misli, nestabilno spavanje, EGO, loša komunikacija sa roditeljima i posesivna ljubav su mi bile prepreke, koje sam zeleo da prevaziđem i zaista jesam!



Posle trećeg tretmana sam skinuo odelo starog Raše i bukvalno progledao. Moj pogled na svet i život je totalno drugačiji. To sam JA ali posmatram okolinu i situacije potpuno drugačije.



Sa lakoćom se suočavam sa problemom ako postoji, ali se na brz način i reši.

Sada imam svoje misli u glavi, pošto mi se najzad "gust saobraćaj" u glavi regulisao,:) spavam kao beba, komunikacija sa roditeljima mi je mnogo bolja čak neuoporedivo bolja, postao sam jasniji SEBI I DRUGIMA.



Ljubavi imam još više prema svemu - posesivnost je prošlost a svoj Ego je konačno pronašao svoje mestu na nivou normale.



Siguran sam da tek predstoji lepo vreme i da sada energija radi za mene. Jedva čekam Ličnu rekonekciju!



Neizmerno sam ti zahvalan Snežo i tvojim zlatnim rukama jer su unele zdravlje, ljubav i sreću u moj život a verujem i drugim ljudima.



Radovan Čvorak











Kao da mi je opet trinaest...



Posle lične rekonekcije osetila sam, prvo, da bolje spavam. Dešava mi se da prespavam celu noć, negde od 23 h do 7 ujutro bez buđenja – što je od moje dvadesete godine (sad imam pedeset dve) bila samo pusta želja. Ako spavam i kraće, budim se odmorna i pribrana (znam gde se nalazim i ustajem orna i raspoložena za sve izazove tog dana).



Primetila sam, kao veoma važno, da se moj organizam čisti od nepotrebnih sadržaja. To je ponekad drastično, ali, kako vreme odmiče, sve više mi prija. Nemam više potrebu za skoro neprestanim unošenjem hrane i višesatnim sedenjem pred televizorom. U stvari, između obroka prolazi sve više vremena a da ne osetim glad. Čulo mirisa se izoštrilo, mnogi mirisi mi više uopšte ne prijaju.



Na isti način, organizam nastoji da se oslobodi i drugih sadržaja koji mu ne koriste: ne mogu više (ili ne želim?) da gledam kolosalno glupe informativne emisije i zastrašujuće filmove niti da čitam zbrkane dnevne vesti. Dosadni sastanci na kojima sam nekada provodila večeri sad su prošlost – i ne vraćam se staroj praksi. Radim stvari koje me zanimaju i prijaju mi.



Probudila se kreativnost, potreba da slikam i crtam. Moj dugogodišnji problem, grčenje palčeva (zbog koga sam ispuštala stvari iz ruku) nestao je, jer, u pitanju je samo bila – potreba prstiju da drže slikarsku četkicu. Izložila sam svoje radove na jednoj zajedničkoj izložbi, nastaviću da slikam.



Život se menja svakog dana na bolje. Budim se odmorna i odlazim uveče na spavanje zadovoljna postignućima proteklog dana. Zdravstveni problemi izbijaju u vidu simptoma davno potisnutih bolesti da bi nestali i otišli.



Oblik tela se menja. Jednom izgubljeni suvišni kilogrami nisu se više vratili. Osećam potrebu da hodam, plešem (za sada još bez publike ), primećujem da sve češće pevušim ili mrmljam neku omiljenu melodiju.



Život ima smisla. Strahovi su nestali, ostala je samo čista radoznalost. Znam da je sve u redu. Snovi me ponekad podsete na moje prošle strahove, ali, sa buđenjem, ostaje samo razjašnjenje problema.



Moji poslovi napreduju s lakoćom, o kojoj pre rekonekcije nisam mogla ni da sanjam. Uvek sam bila odgovorna osoba, stroga prema sebi i svojim obavezama. Sad je drugačije: iako ne zapostavljam obaveze, obavljam ih orno i veselo i ne zamaram se.



Doživljavam neočekivana priznanja i ohrabrenja od ljudi iz svog okruženja. Kažu da sam se mnogo izmenila i pitaju da nije u pitanju neka nova ljubav. Odgovaram:DAAAAA, prema sebi. Onda se i oni nasmeju, vidim, ne veruju. Ali, ne marim.



Odnosi sa dragim ljudima drastično se popravljaju. Odnosi sa ostalim ljudima – manje zamaraju, a sve češće zapažam da postaju bolji. Oni koji ne mogu da se poprave – nekako skliznu dalje od mog života i vremena. Samoća mi ne smeta i ne plaši me, a društvo – biram.



Nekad sam gubila mnogo snage u pokušajima da pomognem ljudima koji zapravo i ne traže pomoć nego samo oduzimaju energiju. Počela sam da prepoznajem kad je reč o osobi koja samo oduzima energiju, pa se bez napora udaljujem od takvih.



Više ne optužujem ni sebe ni druge zbog stvari koje su prošle. O budućnosti mislim sve najlepše, onako, kao sama od sebe.



Osećam se, u stvari, kao neko ko se probudio posle teške bolesti i ustanovio da se – neočekivano – oseća sasvim dobro. Kao proleće posle zime i kao zemlja posle kiše. Kao posle časno obavljenog teškog posla. Kao da sam skinula teret od 100 kila i 100 godina. Kao da mi je opet trinaest.



Uvek sam bila dobra s rečima, nije mi falilo načina da se izrazim; međutim, mislim da za sada ne nalazim reči da opišem sve dobrobiti od tretmana i lične rekonekcije. Izgleda da je neophodno lično iskustvo, jer, kad opisujem kako se sada osećam, sve mi liči da me ljudi ne razumeju. Bezrezervnu podršku pružile su mi samo osobe koje su i same prošle rekonekciju ili se njome bave. Ostalima očigledno nije jasno, misle da je u pitanju neka čarolija – ili ko zna šta, ali to nije ni bitno. Kome treba, naći će put. Meni je dobro, što i svima vama od sveg srca želim.



Sofija











A šta ako NI OVO ne uspe ?



Na rekonektivne tretmane odlučila sam se jedva teškom mukom, to priznajem, preovladavao je strah: a šta ako NI OVO ne uspe? Organizam mi je takav (ili mi je možda takav mentalni sklop) da većina tretmana kojima sam se podvrgavala u životu – što klasičnih medicinskih što alternativnih - jednostavno nije delovala, nije bilo nikakvog efekta, barem nikakvog primetnog efekta. Zbog toga osećam duboko nepoverenje prema svemu što mi se predstavlja kao dobro i korisno – odmah zauzimam odbrambeni stav, ne bih li nekako izbegla još jedno povređivanje.



Oporavljala sam se i od gubitka dragog prijatelja, koji je umro od raka pluća, iako u životu nije pio niti pušio, bavio se sportom, živeo jednostavno, pomagao ljudima. Razbolela mi se i draga prijateljica, upravo tog leta kad sam razmišljala o rekonekciji. Međutim, koliko god da sam se premišljala, odluka je sazrela odjednom, tako naglo da sam se iznenadila, posle jednog naizgled običnog razgovora u kome sam izrazila želju da krenem drugim putem, a ne putem kojim većina stanovništva ovde ide – prema teškoj bolesti i još užasnijem lečenju.



Prelomila sam dakle i došla na tretmane.



Možda je prevladavalo to što Snežanu Latinović poznajem od detinjstva, možda nije – tek, ja sam prema dogovoru došla na sva tri tretmana i nijednog trenutka nisam pomislila da prekinem, odustanem, pobegnem glavom bez obzira ili nešto slično. Posle prvog tretmana – spavala sam kao jazavac cele noći. Posle drugog tretmana – dobro se sećam – sanjala sam tako užasne snove o svojoj deci, da sam se probudila oblivena ledenim znojem.

Srećom pa mi je Snežana objasnila da takve pojave nisu ništa neobično – one samo znače da je organizam započeo proces oslobađanja od nagomilanih štetnih sadržaja. Posle trećeg tretmana počela sam da osećam da se stvari zaista menjaju.



Imala sam do tada neobičan zdravstveni problem: u neko doba noći budio me je snažan bol u stomaku, praćen nagonom za povraćanjem. Ovo se dešavalo bez najave, nezavisno od hrane koju bih pojela u toku dana ili za večeru – i užasno me je plašilo. U neko doba noći, pred zoru, valjam se po podu od bola, sama u kući, ne znam da li da zovem hitnu pomoć – da bi sa svitanjem ceo problem nestao, kao da se ništa nije dogodilo. Analize kod lekara nisu pokazivale ništa, baš ništa. Ostalo je još da me pošalju kod psihijatra – iako je bol bio stvaran. Elem, posle trećeg tretmana, kad sam se u neko doba noći probudila gušeći se u užasnom osećanju da treba da povraćam, kao da sam sama sebi rekla „e svaštaaaa!!!“ – i ti simptomi su nestali!!!!



Od tada ih nemam. Noću mogu da spavam ili da budem budna, ali znam da se neću probuditi povraćajući i gušeći se od rođene pljuvačke čak i kad nemam hrane u želucu.

Problem sa nesanicom je nestao.

Problemi sa kožom se smanjuju i nestaju.

Suvišni kilogrami polako ali sigurno nestaju i ne vraćaju se.

Komplikovani odnosi s ljudima otpadaju, jednostavno, prestajem da se družim sa osobama koje me zamaraju.

Snovi su vrlo intenzivni, a u periodu posle tretmana bivali su zapanjujuće živi, kao da se zaista događaju, u punoj stvarnosti, čudila sam se kad se probudim.

Organizam se praznio na drastične načine, izbacivanjem velikih količina telesnih izlučevina, zastrašujućeg izgleda i jakog mirisa. To nije dugo trajalo, oko dve nedelje i ostavilo je oporavljeno telo, kao da mi je odstranjeno nešto što mi uopšte nije trebalo – da se izrazim u slici, iz mene je izišla reka otrova i ostavila me da se zadovoljno oporavim.



Odnosi sa decom i njihovim ocem se popravljaju svakim razgovorom.

Nekako mi se čini da se popravljaju sami od sebe, kao čarolijom.

Idem na mesta koja mi prijaju.

Drastično sam smanjila broj i dužinu odlazaka na dosadne sastanke i među ljude koji mi oduzimaju energiju – NA NULU.



Nedavno nisam verovala da sam sposobna za takav zahvat u svom životu. Mislila sam da ću doživotno služiti interesima drugih, koji me skidaju kao sa čiviluka onog časa kad im zatrebam a potpuno zaborave kad im nisam potrebna, dok ja tugujem i osećam se iskorišćeno. Gotovo je s tim nezdravim tretmanom same sebe, a oni koji su računali na mene ne pružajući ništa zauzvrat – neka se snalaze.

Takođe su na nulu svedeni odnosi sa ljudima koji mi žicaju pare i usluge. Zdravo za zdravo kad se sretnemo, i ništa dalje osim toga. Kakvo olakšanje.

Sećam se, intenzivno se sećam, mnogih stvari koje sam potisnula u pokušaju da zaboravim, samo sad te stvari više ne mogu da me spreče u ostvarenju želja ili da me povrede.



Kažu mi da sijam, a to primećujem čak i ja.

Rekonektivni tretmani promenili su mi život.

Dobro sam i radujem se svakom danu.



Počela sam upravo posle tretmana da slikam i ukrašavam svoj mali svet – odnosno, nastavila sam tamo gde sam stala još kao srednjoškolka.



Čuda su moguća i upravo se događaju!



Sofija











                   Izgovorila sam tu čarobnu reč ... i to se dogodilo!



Nakon što se sa 3 tretmana pokrene ovaj proces isceljenja ili vraćanja u ravnotežu nastupa određena reakcija,prijatna ili neprijatna.Uglavnom se tokom reakcije ispoljavaju simptomi problema zbog kojih smo se i odlučili za Rekonekciju.Ako je neko imao česte glavobolje onda se to ispolji kroz reakciju.
Naše ćelije pamte sve što nas je bolelo,sve što smo doživeli i potisnuli.U ovom procesu se događa da se tih zapisa oslobađamo,otpuštamo i sve mora da "prođe kroz nas" da bi otišlo zauvek.Ovaj proces se odvija na svim nivoima našeg bića: mentalnom emotivnom,fizičkom i na nivou duše.


Često se događa, da prvo mora da dođe do promena na nekim drugim nivoima,da bi tek kasnije nestao fizički problem zbog kojeg smo se odlučili za Rekonekciju.


Ljudi često očekuju da će nakon 3 tretmana odmah biti dobro (što naravno nije isključeno) i često se odmah na početku razočaraju, kada ne bude tako - kako očekuju.
U tom trenutku počinju svojim stavom i mislima negativno da utiču na proces i da ga "sabotiraju". Setimo se, koliko su moćne naše misli! Zbog toga se treba prepustiti ovom procesu bez ikakvih očekivanja.


To ponekad liči na veliko spremanje,prvo napravimo haos,izbacimo sve iz plakara, pa krenemo da razvrstavamo...pa tek nakon izvesnog vremena i truda nastane red.
Znači, treba biti svestan da je potrebno vreme i imati poverenja.


Ono što ne mogu dovoljno da naglasim je da željeni rezultat zahteva da UČESTVUJEMO u  procesu. Jako je važno da budemo svesni toga šta nam se događa!


Ako nas zaboli grlo,(a imali smo problema sa grlom ranije)da ne mislimo, da smo se prehladili, jer će nas takvo razmišljanje strpati u krevet bar na dve nedelje(kao što to obično i biva kod prehlade i gripe).Biti svestan i učestvovati u procesu znači, setiti se da je to simptom koji je "isplivao na površinu" da bi se oslobodio i radovati se tome:"Dobro je...samo neka "odlazi" sve što mi nije potrebno"!Tada to traje vrlo kratko,sat-dva ili dan-dva,već kako kod koga. To znači učestvovati - podržati proces!
Naravno iskustva su različita kao i reakcija jer smo svi različiti a ovo su samo primeri,kojima želim da objasnim ono što je suštinski isto u ovom procesu isceljivanja.


Zadrži viziju,veruj procesu.

                                        
Daca mi se obratila zbog problema sa ramenom i zbog strahova u nekim situacijama,koji su se ponekad pretvarali u paniku.Pročitala je knjigu Rekonekcija,oduševila se i počela malo da se igra sa energijom i rukama ,onako kako je to u knjizi predložio dr.Eric Pearl...
Zamolila sam Dacu za dozvolu,da ovo podelim sa svima vama.Ovaj razgovor između mene i nje je značajan jer objašnjava proces Rekonekcije,na najbolji način.


Razgovor sa Dacom,nekoliko dana nakon odrađenih tretmana.




10:25pm


Daca


Draga Sneki! Nisam te zaboravila,cak naprotiv,mislim na tebe svaki dan,nadam se i ti ponekad na mene :D Samo ukratko da ti kazem moje zapazanje posle tretmana. Dakle,problema uvek ima,ali sam primetila da se nekako na brz i lak nacin resavaju.Mogu slobodno reci da sam odlucnija kada je u pitanju neki izbor,sto ranije nije bio slucaj, rekla bi i vise samopouzdanja al moze i bolje naravno. Raspolozenje kad kako,dakle promenljivo i najvaznije,suocavanje sa nekim od strahova...to je uglavnom to a ocekujem jos mnogo toga i nadam se najboljem.Da,da ne zaboravim,igrala sam se malko sa rukama i primetila da je energija mnogo, mnogo jaca nego pre tretmana! To me posebno raduje! Mozda i bude nesto od mene. Sto se ramena tiče jos uvek nista, ne znam al se iskreno nadam da je isceljeno,mnogo sam ti zahvalna!  Sneki,ti si nesto najbolje sto mi se desilo u zivotu, najiskrenije ti velim! Samo mi reci da li mogu da ocekujem, da mi se povuce ova pusta vena,sto mi zadaje muke? Punooooo pozdrava sa mora!





11:35pm


Snezana Latinovic


Draga moja Daco,radujem seee...! :D  mada sam očekivala ovakve vesti jer tako deluje ova energija! :D
Naravno da možeš da očekuješ da se i to sa venom sredi jer je proces kod tebe još uvek na samom početku...i ne samo to! Videćeš, uostalom i sama šta će još toga lepog da se dogodi.
Sa ova tri tretmana smo tek pokrenuli energiju i ovo što si primetila do sada je tek početak! :D  Sada ta energija radi za tebe!
Jako mi se sviđa ovo što si napisala,pa sam htela da te pitam da li mogu ovo da postavim na stranicu gde pišem iskustva nakon Rekonekcije.
Imam mnogo dobrih rezultata ali mali broj ljudi je spreman da to podeli sa drugima.
Ovo kako si mi napisala mi je jako slatko i iskreno a to znači mnogo ljudima koji razmišljaju, da li 
Rekonekcija baš tako deluje kako ja o tome pišem.Najbolji je utisak kada neko drugi to doživi, pa napiše.Naravno, u potpisu bi pisalo samo npr. Daca ili D........ ili tvoje puno ime i prezime,ako ti želiš!
Ljubim te puno i očekujem još mnogo lepih promena kod tebe, sve mi piši, da se i ja radujem.Ja živim za to! Ljubim te puuuno,puno! 


11:59pm


Daca


naravno da mozes,tek me to raduje, možda nekome posluži moje iskustvo. U potpisu nek bude Daca,inace me tako zovu. Naravno da cu ti pisati,dosadna sam,znam al nekako sam slobodna prema tebi, kao da te poznajem 100 godina i najvise od svega bi volela da se licno upoznamo,dace Bog! ljubim te puuuuunoooo! 
 
12:32am


Snezana Latinovic


Hvala ti i piši slobodno,mene uvek obraduje,kad mogu da pratim kako teče proces jer nije isti kod svakog a naročito, kad mi pišu dragi ljudi,poput tebe.Puno te ljubim,naravno da ćemo se videti, ako to želimo onda će se Univerzum (Bog) postarati za to! 


10:28pm


Daca


Sinoc me strasno bolela glava! Razmisljala sam da li da popijem lek protiv bolova, na kraju odlucih da legnem pa valjda prodje.Pazi sad Sneki,legla al nikako da nadjem polozaj,da se namestim nema sanse i dalje boli, pulsira, promrmljam onako u sebi, ma da oce sad odmah da me prodje ova pusta glava...kad cuda... pocelo snazno strujanje,zatezanje u celu,potiljku,slepoocnicama,pa kao da mi neko prstom stiska oci,zatim usne pocele da se pomeraju kao da govore,pa nozdrve da se sire i skupljaju,obrazi poigravaju ...uhvatila me panika,priznajem! Htela sam da iskocim iz kreveta i pobegnem kunem ti se,zatim sam se pribrala i rekla samoj sebi: pa dobro je, sta sad panicis,energija radi za tebe,ne moze ti se nista lose desiti! I dalje strujanje, zatezanje,pritiskanje pa kao da zari izmedju ociju i tako je to trajalo,da ti pravo kazem, ne znam koliko a onda je nasledilo olaksanje.Glava vise nije bolela...a ja...zapanjena...naravno prvo sto sam pomislila,mora da sam umislila,pa probala da ponovim isto al nema sanse,to je nemoguce ponoviti. Nesto se zaista dogodilo i meni pomoglo!Dugo nisam mogla da zaspim,sve sam premotavala film da bi na kraju shvatila sta se zapravo desilo.Izgovorila sam tu carobnu rec: da mi je sad odmah...i to se dogodilo! Hvala ti Sneki,ucitelju moj! pozzzzzz ...
 
11:09pm


Snezana Latinovic


Ma...bravo! Baš sam srećna i jako mi je drago...! :D
To se zove biti svestan! I to je u ovom procesu najvažnije...Sada si videla, da kad se energija pokrene ona zaista radi za tebe.Sve što treba je da i dalje posmatraš proces i imaš poverenja! Sve se događa za tvoje najbolje dobro! :D


Hvala ti što me uvek obraduješ i što to deliš samnom jer je ta povratna informacija meni zaista dragocena. Ljubim te puno,dušice...





                           







Posetite stranicu na Facebooku





                        Nakon Rekonekcije - zaljubila sam se u život!





Prvi kontakt sa pojmom rekonekcije bio je 2005.godine,kada sam na jednoj od televizija slušala o istoj.Pokušavajući da objasni ovaj neobičan proces,gospođa koja se time bavi je,kao gosta u emisiji,pozvala i ženu,koja je prošla kroz proces Rekonekcije.Ona je na predivan način objasnila o čemu se zapravo radi.



Bolovala je od karcinoma dojke i u dva navrata se borila klasičnim metodama (hemoterapijom).Strah od ponovnog pojavljivanja je i dalje bio prisutan,tako da se odlučila za rekonekciju i to je objasnila ovako: "Kao da mi je neko izvadio svaku ćeliju iz tela, oprao je i uglancao i vratio na svoje mesto!"



Moram priznati da mi je ta rečenica ostala urezana.



Pošto u životu ništa nije slučajno, nekoliko godina kasnije,ponovo sam krenula u potragu o Rekonekciji.Razlog je bio moj otac,koji je bolovao od karcinoma debelog creva.Operacija je bila uspešna ali su postojale metastaze na jetri,tako da mu je određena hemoterapija.Njegovo stanje se pogoršavalo i sada mi se čini usled posledica hemoterapije, koja zapravo uništava i ono malo sistema koji je zdrav.



Nekim čudom, odabrala sam da kontaktiram Snežu i danas sam veoma srećna zbog toga. Prvo sam kupila knjigu Rekonekcija, ubrzo posle kontakta mailom usledio je i

telefonski razgovor i priča o energiji.Ono što je bilo neobično je to,da me je bolela glava dok je trajao razgovor.



Kako mom ocu nije bilo dobro od citostatika, kroz par dana smo otišli na tretman.

Tada ništa naročito nije osetio (ili nije registrovao), ali ono što se videlo dan kasnije je da nema bolove u leđima i da mu je bolje. Urađena su još dva tretmana, a ja sam posmatrala šta se dešava.



Kako nijedna bolest ne dolazi sama od sebe, svaki čovek je sam i isključivo sam odgovoran za sopstvenu bolest, tako je i u životu moga oca postojao je razlog, okidač, nešto što ga je mućilo. Jako je sam sebe razboleo!



Reakcija nakon tretmana rekonekcijom je bila sledeća: bolovi u leđima, koji su do tada bili prisutni,slabili su, temperatura koja je stalno bila povišena je bila na normali, uglavnom je ujutro bio slabiji.



Kako je vreme prolazilo jetra se uvećavala a boja kože mu je postala blago žućkasta. U isto vreme je išao na hemoterapiju, bez obzira na nalaze koji su uglavnom bili 5 i

više puta povišeni od normalnog,da bi u momentu kada je dobio žuticu, konačno

završili sa hemoterapijom i otpustili ga na kućno lečenje. U kakvom stanju i sa kakvim nalazima, ne bih ni komentarisala.

Noći su bile nekako najkritičnije i simptomi su se smenjivali i prolazili

dan za danom, glavobolja, bol u leđima, ramenima, grudnom košu, ubrzo je počeo da oseća pritisak na rani, tada sam pomislila 'energija je stigla tamo gde treba'. Nakon operacije na leđima mu se pojavio osip i trajao je 10 dana,isto se

desilo posle rekonekcije, s tom razlikom što osip trajao tri dana i samo kao krastice.Ubrzo je nestao.

Bilo je tu i suza i smeha, i što je mnogo važnije mnogo razgovora. Energija

nas je sve vratila i na pojedina mesta i ponovo srela sa pojedinim ljudima...sa razlogom.

Sve se to dešavalo u periodu od 3 meseca.Stanje mog oca nije bilo ohrabrujuće. Ubrzo nas je napustio.



Dve nedelje pre "odlaska" tražio je dozvolu da ode.Naravno da mi to nismo želeli da prihvatimo i da smo ga bodrili da može da izdrži.Kada se stanje toliko pogoršalo, u smislu, da nije hteo da jede i pije ili jednostavno nije mogao, i nakon izjave "Ja bih da idem!", moj tadašnji odgovor, da on sve može da izdrži i

da je već zdrav i nije mi bio prav. Tada sam, naravno uz Snežinu pomoć, odlučila da ga moram osloboditi.



Pri samoj pomisli da treba da mu kažem tako nešto, nije mi bilo dobro. Sutradan, ujutro, bili smo sami, dok je sedeo na krevetu oslonjen laktovima na noge, prislonila sam svoje lice na njegovo i rekla:"Tata, ti ako ne možeš više da se boriš ne moraš, slobodno idi.To je u redu i mi se nećemo ljutiti i nećemo zameriti.Volim te najviše na svetu i sve ću učiniti za tebe, samo reci!" Ali sam dodala i to, da mi ne spadamo u one ljude koji lako odustaju i dodala još i to,bodreći ga: "Uostalom, ne umire se tako lako!", "Mhm" promrmljao je.

Ja sam govorivši mu sve to tada "umrla" a plakala sam kao kiša i okrenula se ka nebu i pomislila "oprosti mi Bože"!

Nisam bila sigurna da sam dobro postupila, on je "otišao" za nešto više od 12 sati i verovali ili ne, imao je smešak na licu.



Time sam dobila odgovor na sva postavljena pitanja.



Zahvaljujući energiji, moj otac je ostavio mir za sobom, a bio je u nemiru poslednje 4 godine svog života, oprostio je svima sve, što je veoma važno i ostavio mirne i čiste odnose, da mi nastavimo dalje........



Verovatno mnogi ne mogu da shvate, ali ja sam zaista srećna što se sve tako izdešavalo,kada je već moralo tako, naravno da bih volela, najviše od svega,da je ovde sada, sa nama.

Smogla sam snage da se oprostim od svog roditelja, od onog čiji sam deo i rekla sam mu da ga volim najviše na svetu. Sve to samo zahvaljujući energiji.



Na početku ovog teksta sam napisala da je svaki čovek odgovoran za sopstvenu bolest,pa evo jedne priče,koja to objašnjava:



TAJNO LEČENJE



Dok sam se oporavljao od teške bolesti, otišao sam u posetu Lahiriju Mahasaji.

Rekao sam mu da sam bio bolestan i da sam izgubio mnogo kilograma.”



Odgovorio mi je:



“Vidim, Juktešvare da si sebe sam učinio bolesnim, a sada misliš da si mršav.”

“Da vidimo...

“Uveren sam da bi se sutra mogao već osećati bolje.”



Moj prijemčivi duh je prihvatio njegove reči kao poruku o tajnom lečenju.



Potražio sam sledećeg jutra Lahirija Mahasaju i rekao mu, sav blistajući od radosti:

“Gospodine, danas se osećam mnogo bolje.”



Odgovorio mi je:

“Zaista! Danas si sam sebe ojačao.”



Protestovao sam:

“Ne, Učitelju, Vi ste taj koji mi je pomogao.Ovo je prvi put posle dugih nedelja da se osećam nešto snažnijim.”



Odgovorio je:

“O, da! Tvoja bolest je bila prilično teška, telo ti je osetljivo.Ko zna kako ćeš se osećati sutra.”



Pretrnuo sam na pomisao da bi se mogla vratiti moja slabost.



Sledećeg jutra jedva sam se dovukao do kuće Lahirija Mahasaje i rekao mu:

“Gospodine, opet sam bolestan.”



Pogledao me je podrugljivo i rekao:



“Tako, dakle, opet si se onesposobio...”

“Tvoje misli su te naizmenično činile zdravim i bolesnim.”



Moj Guru me je pogledao s ljubavlju i rekao:



“Video si kako tvoje zdravlje prati u stopu tvoja podsvesna očekivanja...

Misao je Sila isto kao elektricitet i gravitacija.

Ljudski duh je Iskra svemoćne Božanske svesti...

Imao sam priliku da ti pokažem kako će se sve u šta tvoj duh snažno veruje, odmah i dogoditi...”



*Lahiri Mahasaja





Toplo preporučujem svakome ko namerava da ide na Rekonekciju, da prvo pročita knjigu dr.Erica Pearla. Nekada isceljenje ne donosi i ozdravljenje u zemaljskom smislu reči, nekada je to ozdravljenje u nekom drugom smislu, pomalo čudnom i neprihvatljivom!

Jer duša je ta koja bira!



Sve ovo ja sam prihvatila vrlo smireno, od prvog momenta i kontakta sa energijom, od prvog razgovora sa Snežom, kao da sam "ušla" u paralelni miran svet, a priznaću da je oko mene bio nemir, ustvari tornado. Nekako mi je sve bilo jasno.



Nekoliko meseci kasnije, Sneža je i meni radila tretmane.Svašta nešto sam osetila, a i svašta mi se dešavalo, u glavi haos, svađa sa samom sobom, pa razni snovi, misli koje lete kroz glavu, pa poneki bol tu i tamo i sve to trajalo po jedan dan.



Tako je konačno je došao momenat za Ličnu rekonekciju. Posle prvog tretmana počela je da me boli glava, a u glavi jedno veliko ništa, tako sam se osećala. Glava je prestala da me boli po završenoj ličnoj rekonekciji sledećeg dana, u naredna tri sata i popuštala je u talasima.



Nakon Lične Rekonekcije sam imala fizičkih reakcija,bilo je svega i sve je nekako trajalo po dva dana,npr.dva dana me je bolelo grlo, pa sam dva dana imala kijavicu, pa su me dva dana bolela pluća,dva dana sam kašljala da bi već sledećeg dana bila zdrava kao dren.I tako, sve što sam osetila,kao reakciju su bili simptomi zdravstvenih problema koje sam imala do tada. Malo "odmori" pa opet, po koji simptom,glavobolje dosta česte. Sve je to sada iza mene...



Jako mi je interesantno to što sam u jednom momentu, mirno sedela na terasi i podigla ruku kad odjednom, moji prsti se savijaju sami od sebe. "Energija radi za tebe!", rekla mi je Sneža :)! A da spomenem osmehe svuda, gde god se pojavim i ljubaznost, prosto za ne verovati,a najbolje mi je kada odem do pošte da platim nešto i gužva je. Svaki put se desi da dođe još jedan radnik na dodatni šalter i ja odmah dođem na red :), mada to su samo sitnice,sve se nekako promenilo...da...energija radi za mene!



I sada kada me poznanici sretnu na ulici i kažu: "Kako si lepa, kako sijaš, šta si radila, sigurno si se zaljubila!", ja u sebi pomislim "O da, jesam se zaljubila, ali u sebe!"

Mislim da je to - to, to je i bio cilj, voleti sebe i sve oko sebe, ostalo sve ide samo.



Ne znam šta ću još osetiti, doživeti i šta će se još dešavati,ali znam da je sve u redu i da je sve dobro i da se dešava sa razlogom.



P.S. Mnogo volim što sam baš tebe odabrala i što sam te srela!

Snežo hvala!



Ana













TUMOR NA PANKREASU NESTAO - KAO DA GA NIKADA NIJE NI BILO!





Zovem se Sava Šipka (rodjena Keča) i živim u Banatskom Velikom Selu,opština Kikinda. Imam 78 godina. Ja sam Jucina i Glišina mama, Anina i Markova baka.

Ja sam uvek bila od onih, što veruje samo u ono što vidi dok nisam upoznala Snežanu Latinović.



Kad su me prvi put krijući odveli iz bolničke sobe na tretman Rekonekcije, mislila sam da me vode kod neke vračare i jedva sam prihvatila tretman. Posle samo nekoliko minuta ležanja na krevetu i “rada” na meni, potpuno se promenilo moje mišljenje o bolesti i ozdravljenju.



Meni su lekari bili zakon i kako oni kažu tako je moralo biti. Sve dok mi nisu dijagnozirali tumor na pankreasu koji je hitno morao da se operiše. Bila sam potpuno žuta i imala vrednosti bilirubina skoro 300, pa nije ni čudo što su planirali hitnu operaciju. Posle prvog tretmana rekonekcije osetila sam poboljšanje i nisam htela i nisam želela da verujem u lekarsku dijagnozu.







Misleći da je dijagnoza pogrešna, odlučila sam da odem u Klinički Centar u Beograd. Na klinici su samo potvrdili dijagnozu, ali nisu hteli odmah da intervenišu, nego su me pratili i videći da mi je sve bolje - odlagali operaciju. Ja sam se sve bolje osećala a nisam uzimala nikakve lekove, ni u bolnici u Kikindi, ni u Kliničkom Centru Beograd.Mislim da su lekari ostali malo zbunjeni sa onim što se dešavalo ispred njihovih očiju, jer su stalno govorili da tu nešto ima ali da im nije baš sve jasno. Snimanju i pretragama nije bilo kraja. Dok su se lekari i pacijenti oko mene plašili moje bolesti i smatrali me otpisanom, moj najveci problem je bio to što sam bila gladna i što zbog toga nisam mogla da spavam.

Moj je oporavak bio munjevit i posle desetak dana sam napustila kliniku.Tumor je nestao kao da ga nikada nije bilo a bilirubin se vratio u normalu!



Osim gore navedenog, godinama sam patila od bolova u krstima i jedino olakšanje mi je bio kosmo-disk.Sad sam se i njega oslobodila.



Još jedan dugogodišnji problem je iščezao baš ovih dana. Imala sam konstantno zujanje u uhu (takozvani tinitus) i jedno veče sam osetila lagano pucketanje u tom uhu i sve je nestalo,kao rukom odnešeno.



ISKUSTVO MOJE SESTRE



Moja sestra Janja je četiri meseca imala nepodnošljivu upalu oba uha i potpuno je bila izgubila sluh. Sporazumevali smo se samo preko pisane reči. U ta četiri meseca primila je 3 terapije antibiotika u razmaku od 20 dana, ali poboljšanje je bilo skoro neprimetno: i dalje nije nista čula a bolovi su bili neizdržljivi.

Počeli smo da strahujemo i za njeno psihičko zdravlje, ne toliko zbog gluvoće, koliko zbog tih ludačkih bolova u ušima i u glavi. I ona je, kao i ja “neverni Toma" pa sam je jedva uspela ubediti da proba sa Rekonekcijom.



Prvi put kad je primila tretman na daljinu i kad je osetila energiju, u sebi i na sebi, nisam više morala da je ubedjujem. Sama je tražila da joj se rade druga dva tretmana. Drugi dan me je NAZVALA TELEFONOM ! i ispričala mi da nema više bolova, ne samo u ušima i u glavi, nego ni u stomaku ni u želucu i da konačno čuje na jedno uho!



To bi bila moja priča.



Svaki dan osetim neko novo poboljšanje, u sebi i na sebi i nastavljam da savetujem rodbini i poznanicima da se leče onako kako smo se nas dve izlečile.



Želim da ovo moje svedočenje pomogne svima onima koji traže put do istinskog ozdravljenja.



S ljubavlju, Sava 061-2558052









ŠALJEM TI VELIKO SRCE I PUNO SAM TI ZAHVALNA NA SVEMU!



Proživljavala sam najgore trenutke u životu (propast braka, propast firme, gubitak posla i novca, borba za decu i imovinu nakon razvoda).



Tada sam od drugarice čula za Snezanu Latinović i Rekonekciju. Drugarica mi je objašnjavala šta je to, ali moj matematički i logički um nije mogao da shvati šta je u pitanju, nego je samo prihvatio činjenicu, da je ona moja drugarica i da mi želi dobro jer me voli i odmah sam znala da želim da to uradim. To mi je bilo dovoljno.



Nakon telefonskog razgovora sa Snežanom, osećala sam se jako dobro. To je bilo u četvrtak, a već u subotu, drugarica me zvala da dođem na razgovor za posao.



Snežanu nikada nisam videla, samo smo se čule telefonom i dogovorile za tretmane na daljinu.



Rekla mi je da tretman traje pola sata, da legnem u udobnoj odeći i zažmurim. Tako smo odradile tri tretmana za tri dana.



Legla sam na krevet u svojoj sobi, sklopila sam oči, kada sam osetila strujanje i dodire po sebi. Osećala sam se kao na plaži. Telo se zagrevalo, bilo mi je ugodno, Strujanje je prolazilo kroz telo i kada je došlo do glave, ničega se kasnije više ne sećam, kao da nisam bila tu (ili kao da sam popila pivo na plaži). Onda sam se trgnula nakon Snežanine poruke. Osećala sam se jako dobro i fizički i psihički. Spavala sam tu noć spokojno. Ustvari, otada svaku noć spavam spokojno.



Sledeći tretman je bio neprijatan. Znojila sam se, kidala sa sebe odeću, nisam mogla da se namestim, a telo je i dalje gorilo. Onda se odjednom to završilo, a nakon toga sam opet bila spokojna.



Na trećem tretmanu nisam ništa ni osetila, kao da ga nije ni bilo. Bila sam budna i ležala.



Nakon ovoga stvari su se krenule postavljati na svoje mesto. Bilo je i suza, ali sve u svemu, tako je bolje za mene kada malo bolje razmislim.



Dobila sam puno više samopouzdanja. Fizički se osećam kao pre 20 godina. Vratila mi se kompetencija. Postala sam pozitivnija.



Deca su se smirila i počela bolje učiti i raditi, te su puno bolji prema meni iz neobjašnjivih razloga, a verovatno jer ja bolje zračim. Pozitivnija sam, vedrija, nasmejana.



Tata je prestao piti, zbog toga sto vidi da sam ja mnogo bolje nego ranije i da polako preuzimam kontrolu nad svojim životom.



Prestala sam puno jesti.



Čovek sa kojim sam planirala budućnost prekinuo je vezu sa mnom, kidala sam se zbog toga, a na kraju shvatila da mi je on bio dodatna komplikacija u životu i da je zbog geografskih, nacionalnih i materijalnih razloga, nasa veza bila osuđena na propast. Živela sam u iluziji, tj. on je bio sve ono što moj bivši muž nije bio, a sigurna sam jedino da to baš i nije ono, što je za mene dobro i što mi treba.



Moja najbolja drugarica se naljutila na mene, rekavši mi da se u mom društvu osećala nebitna, jer je ona sebe mnogo više davala nego što je od mene dobila. Razgovarale smo. To je zbog mojih silnih problema. Ona o svojima nije ni pričala mnogo, kaže da je to zbog toga da mene ne bi opteretila. U budućnosti ću nadam se sa njom izgladiti odnos, jer ona je divan prijatelj i na nju trebam da obratim paznju, a nije ni svesna koliko mi znači. To joj nameravam pokazati.



Počela sam ići na novi posao. Konačno sam dobila posao,kakav sam samo mogla sanjati i koji zaslužujem.



Tužbe sa familijom bivšeg muža idu kako idu. Onako valjda kako mora, a ja se zbog njih više ni ne sekiram mnogo. Kada prođe koje ročiste, ja odahnem i kažem hvala bogu, kao što mi je Snežana rekla da radim.



Vidim da su se stvari posložile onako kako treba da idu dalje i samo se čeka tehnička izvedba.



JA SAM SADA SPREMNA ZA LICNU REKONEKCIJU.



Ona će mi pomoći da okrenem novi list sa novom snagom, te da na kvalitetniji način rešavam probleme koji su mi preostali i koji će tek doći.

Beskrajno sam zahvalna Snežani koja mi je vratila osmeh na lice i energijom pomogla da oslobodim svoj ukalupljeni um i da na najbolji i najpozitivniji način prihvatim svoju sudbinu.


Tanja






DETE U OPEKOTINAMA



21.januara mi je poslata slika deteta koje je završilo u bolnici sa opekotinama 2. i 3. stepena, uz molbu da pomognem ako mogu.Uradila sam tretman na daljinu, odmah nakon što sam otvorila poruku na facebooku i narednog dana je usledila radosna vest!



Јануар 22 у 12:40 пре подне:



Hvala ti,sto si za jedan dan uspela, Rekonektivnim isceljivanjem, da skines visoku temperaturu,da kraste same spadnu,da prestanu bolovi a oziljaka skoro da nema.Bog te blagoslovio!!!HVALA!!!



Snezana Nena Borisavljevic








18.12.2010.


Uganuće zgloba


Preksinoc, oko 19h, sam jako pala sa stepenica u školi,članak leve noge mi je otišao u levu stranu,a ja u desnu. Bolelo je nepodnošljivo.Posle nekog vremena sam uspela da se pridignem i lagano gazim, pa sam uspela da obavim ostatak poslova i stignem kući(kolima).Pomislila sam "super, nije strašno, funkcionišem".

Medjutim,juče ujutru je otok bio vrlo vidljiv i jedva sam mogla da stanem na tu nogu,samo u ravnom položaju stopala,....kao robot.Pozvala sam taxi da bih otišla na posao i kako mi je tamo prijalo,samo kad držim nogu podignutu na stolici,zamolila sam dragu mi,prijateljicu Snežanu(našu administratorku i osnivača ove grupe) da me primi i odradi tretman,u nadi da ću biti bolje.Trebalo mi je nekih pola sata do nje,za put koji inače-sa zdravom nogom predjem za 10-ak minuta.

Tu preprekama nije kraj.....stepenice u njenoj kući su vrlo nezgodne i za zdravu nogu,a sad su jos u fazi renoviranja.Krenula sam lagano gore,ali bol,strah i neprijatnost su me sputavali,pa mi je Sneža PRUŽILA RUKU,kako bi mi pomogla da se popnem.....Ja sam "poletela" gore, nakon dodira sa njenom rukom,kao da sam potpuno zdrava i sve je na svom mestu.

Neko ce reći adrenalin je uradio svoje,ali meni je na tim stepenicama, pre nje, pokušala da pomogne još jedna bliska osoba,ali dodir te ruke me nije poneo gore.Da ne dužim.....posle nepunih 10 minuta tretmana ja sam hodala,mogla da pomeram stopalo na sve strane,imala sam mali osećaj neprijatnosti,u i oko zgloba,ali me nije bolelo.
Danas hodam skoro normalno i otok je jedva vidljiv.Niko,ko vidi kako hodam, ne bi ni jednog momenta pomislio, da sam preksinoć imala žestok pad.

Hvala ti! Volim te puno. :) ♥

Tamara Bajšanski Kiš



Astma je nestala - već 6 meseci bez terapije, po preporuci lekara





Iskustvo posle prva tri tretmana :

Spavalo mi se dosta, i osecao sam ne zainteresovanost za sve sto se desava oko mene, cak i za sport. U fazonu ma bas me briga za teretanu, a mrzi me da idem na kosarku sad itd... Totalna flegma sam bio za sve i nista me nije nerviralo ni sto je kriza, ni sto nemam para ni sto mi ne ide u zivotu kako ja hocu. Za rekonekciju sam se odlucio prvenstveno iz zdravstvenih problema, posto imam alergisku astmu pa reko da probam nemam sta da izgubim... I posle prvog tretmana nisam osetio poboljsanje nikakvo, i posle odredjenog vremena nestala je ta nezainteresovanost i vratio sam se na staro.

Iskustvo posle Licne rekonekcije:

Imao sam kao zid jedan ispred sebe kompjuterskim recnikom firewall :) koji je sve odbijao od mene. Osetio sam vece samopouzdanje i kad kod bi me nesto iznerviralo neki unutrasnji glas bi rekao mars!!! i sve kao da sklizne dole niz zid. Sto se tice astme , tu je vec bilo nekih promena. Vec 6 meseci sam bez terapije (po preporuci lekara) i guram dobro, kinem po koji put, naidje napad ali brzo i ode, ne muci me toliko. Lekari inace nisu upoznati da sam radio rekonekciju ;)


Razgovor sa Aleksandrom nakon Lične rekonekcije.
na četu Facebooka



11:28pm Ја
Acoooo.... 


11:28pm Aleksandar
Zdravo

11:28pm Ја
zdravo
jesi u gužvi ?

11:29pm Aleksandar
Ne

11:29pm Ја
ok
ja bi da čujem nešto lepo...
ili što god...

11:29pm Aleksandar
mhm, pa evo ovako…
generalno se dobro osećam

11:30pm Ја
piši redom, sve me zanima...

11:30pm Aleksandar
što se tiče astme
lekar je rekao još tri meseca bez lekova

11:31pm Ја



11:31pm Aleksandar
to će sad biti 6 meseci ukupno

11:31pm Ја
hehe...
volim to...

11:31pm Aleksandar
gušenja nema

11:31pm Ја
yes!

11:31pm Aleksandar
malo procuri nos
ali samo na kratko

11:31pm Ја
dobro,mora da izađe...

11:32pm Aleksandar
i kad god imam neki problem...

11:32pm Aleksandar
nešto mi se ne svidja ili ne valja…
kao da neki unutrašnji glas,
kaze marš!!!!
i ono ode :DD

11:32pm Ја
da,to je unutrašnji glas!
Jako sam srećna zbog svega ovoga što mi pišeš...
Budiš li se radostan?

11:33pm Aleksandar
to je uglavnom to
pa...

11:33pm Ја
hm?

11:33pm Aleksandar
vikendom 
kad mogu da spavam

11:34pm Ја
znači da treba da razmisliš o svom poslu...
ali jedno po jedno...
jesi ti zadovoljan, kako to sve sad izgleda,ustvari kako se osećaš?

11:35pm Aleksandar
ma da!

11:35pm Ја
e,pa to mi reci !!!
baš se radujem zbog tebe...

11:36pm Aleksandar
čini mi se da mi je imunitet jači

11:36pm Ја
sve što ti se čini...je tako!

11:36pm Aleksandar
jel da?

11:37pm Ја
Da, i ono za unutrašnji glas i sve ostalo što polako spoznaješ...
nije sve gotovo...sada...
tek će da se događa
ovo je bilo tek isceljivanje...
sada ćeš videti,
svakim danom si sve bolje u svojoj koži
sve bliže sebi,tom svom unutrašnjem glasu,samo ga sledi...

11:41pm Ја
važi Aco,baš si me obradovao...

11:42pm Aleksandar
Eto

11:43pm Ја
ti samo i dalje posmatraj ... promene na bolje, slušaj sebe i nećeš pogrešiti...
sad ti nema nazad... )

11:43pm Aleksandar
to i radim, samo sebe slušam !

11:43pm Ја
TO! 


11:44pm Aleksandar
al svidja mi se to marš !!!!   

11:44pm Ја
hehe... i meni !





08.06.2010.

Izašla sam iz začaranog kruga



Prvo moram da objasnim, da sam na tretmane otisla najvise, da bih se oslobodila podsvesnih obrazaca, koji upravljaju mojim zivotom i mojim reakcijama, to je bila moja zelja.

Ako mogu navesti neki fizicki problem koji imam to je onda netolerancija na hranu i koja kila viska.

Od tremana je proslo vise od dve nedelje. Tokom tog vremena primetila sam, da sam veoma dobro raspolozena, iako ne postoji neki bitan razlog, jednostavno mi je lepo i veoma sam kreativna.

Da li sam ja postala pozitivnija i veselija ili ostatak sveta, ali mislim da je obostrano. Ljudi su fini prema meni i veoma ljubazni.

Oduvek sam i imala pozitivan stav prema svemu i svakome ali sada je to nekako mirnije, manje euforicno ali dublje.
Cini mi se da taj dobar osecaj cak i raste, siri se.

Veoma dobro se osecam u svojoj kozi i iskazujem sve ono sto je u meni lakse i bez straha, da ce to nekome zasmetati a reakcije drugih ljudi su divne. Kao da primecuju da se nesto dogodilo ali ne znaju sta je to. Neki su me cak i pitali jesam se zaljubila. Ja se samo smesim, ispricam im o Rekonekciji i oni su odusevljeni. Ranije nisam mogla tako lako da pricam o stvarima, koje su pomalo cudne za nase uobicajene zivote.
Sada samo kazem sve sto imam i mirna sam. Raduje me sto se ljudi ozare kada cuju za Rekonekciju. Valjda to nesto zraci iz mene i nemaju negativne reakcije.

Mogu da primetim, da mi je tok misli sredjeniji i imam vise fokusa i koncentracije. Ako nesto ne stignem ili nemam zelju da uradim trenutno, vrlo sam opustena i ne krivim sebe, ne vracam se u zacarani krug.

Sto se tice mog rezima ishrane, mogu reci da sam jela sve i svasta a da to nije bitnije uticalo na moje zdravlje, cak naprotiv.
Jela sam i pila sve ono sto mi je zabranjeno bez vidnih posledica. Nekoliko dana sam se ceskala po obodu lica i cak sam napravila male krastice od ceskanja ali se sve smirilo.
Pre mi je obicno izlazila histaminska reakcija na desnoj strani lica, na bradi i obrazu ali sad je nema.
Nisam primetila da mi stomak otice, obicno bih, kada bih jela, ono sto mi je zabranjeno, veoma oticala i stomak bi mi se uvecao, sada je sve u granicama normale.

Mogu reci da je Rekonekcija dar i da zaista popravi i promeni coveka, na nacin da izvuce najbolje iz istog a odbaci sav nepotrebni teret.

Veoma se radujem Licnoj rekonekciji i daljim utiscima.

Marija Somborac

Нема коментара:

Постави коментар

Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.