ISTORIJA REKONEKCIJE

Sa sedištem u Los Andelesu, osnivač Rekonekcije, dr.Eric Pearl je izazvao veliko interesovanje svetskih najpoznatijih lekara i medicinskih naučnika, uključujući vrhunske bolnice u Americi, Institut za traume prvog stepena, Centar za povrede kičmene moždine (koji je nosilac medunarodne nagrade), i Medicinskog fakulteta US Univerziteta.

Pre nego, što su se nenadano pojavile njegove sposobnosti iscelitelja, Erik je 12 godina vodio svoju izuzetno uspešnu ordinaciju kiropraktičara, sve do avgusta 1993, kada je otkrio,da mu je uručen neobičan "dar". Nakon 12 godina rada,on je iznenada postao instrument lečenja druge vrste, provodnik kroz koji prolazi energija koja leči.

Pošto je bio previše zauzet putovanjima, nije mogao više da održava svoju ordinaciju kiropraktičara,morao je da održava seminare i privatna lečenja. Konstantno se potvrduje da njegov "dar" pomaže ljudima, kod mnogobrojnih različitih oboljenja, uključujući maligne tumore, bolesti vezane za AIDS, sindrom hroničnog umora, urodene anomalije, deformitete kostiju i dr.

Erik, noslac diplome Doktora kiropraktičara sa Klivlendskog koledža za kiropraktiku, je vodio jedan od najvećih kiropraktičarskih centara u oblasti L.A osamdesetih i devedesetih godina. Važio je za veoma uspešnog i popularnog doktora. Nazivali su ga "kiropraktičar koji doseže do zvezda". Kao učenik velikih majstora, Dr. Virdžil Črejna (Dr. Virgil Chrane) i Dr. Karla Klevlanda, Sera (Dr. Carl Cleveland, Ser), Dr. Erik Perl je jedan od retkih, koji su uz konvencionalni kiropraktičarski pristup uključivali čiste, tradicionalne kiropraktičarske tehnike.

Kako u neformalnom, tako i u kliničkom okruženju, pacijenti (a i medicinsko osoblje) su bili svedoci izlečenja, nakon što je Eric JEDNOSTAVNO DRŽAO RUKE BLIZU NJIH.

Zašto baš ja?

Da sam ja bio taj, koji sedi na oblacima, pretražujući po planeti, da nade baš pravu osobu sa najvećim vrlinama u Univerzumu, nisam baš siguran, da bih posegao kroz oblake i upro svoj prst medu mnoštvom – pastirima, trgovcima, pravednima i licemerima – i rekao:"On! On je taj! Dajte njemu."

Pa dobro, možda se to i nije baš tako desilo, ali tako izgleda. Osim ako nije, mislim, ako se ne pojavi neko drugi sa sasvim drugačijim, ubedljivim, zadovoljavajućim objašnjenjem."O, ne!" može neki dobronamernik da uzvikne, iznenaden mojim očiglednim nedostatkom shvatanja, kako Univerzum funkcioniše, "jasno je da si ti to radio i ranije, u svojim prošlim životima." Ono što bih ja želeo da znam je: kako to oni znaju toliko o mojim prošlim životima, kada se ja još uvek mučim da razumem ovaj?

Mislim, budimo realni. Proveo sam dvanaest godina gradeći jednu od, ako ne i najveću kiropraktičarsku praksu u Los Andelesu, imao sam tri kuće, Mercedes, dva psa i dve mačke. Sve bi izgledalo savršeno, da nisam traćio svoj novac i alkohol, da bih na kraju raskinuo svoju šestogodišnju vezu, što me je bukvalno dovelo do stanja, da mi je bio napor, da napravim korak naredne tri godine.Prozak mi je pomogao.Mnogo mi je pomogao.

Šest meseci kasnije, odlazim na Venecijansku plažu (Venice Beach) u Kaliforniji, sa svojom saradnicom, koja insistira da mi gatara sa plaže gleda u karte."Neću da mi gleda u karte neka gatara na plaži", odgvorio sam odlučno. Da je ona tako sjajna prpročica, ljudi bi dolazili kod nje. Ne bi morala, da tegli sto za gatanje, stoljnak, stolice i svoje ostale stvari na stazu pokraj plaže, po kojoj hoda gomila ljudi, da bi mogla da spopada nesmotrene turiste, da im utrapi svoju verziju njihove budućnosti i da očekuje da joj plate za tu uslugu.

"Srela sam je na nekoj sedeljci i rekla sam joj da ćemo biti ovde. Bilo bi mi strašno neprijatno, ako nam ne bude gledala u karte.", odgovorila je k'o iz topa i dodala, da mogu da odaberem gledanje za 10 dolara i 20 dolara. "Ma dobro", promrmljao sam, birajući varijantu sa 10 dolara, jer je to bilo polovina novca, koji je bio planiran za ručak. Krenuo sam poslušno prema gatari, seo na stolicu na rasklapanje, dao joj 10 dolara i razmišljao kako sam već gladan.

U razmenu za svoj novac dobio sam veoma lepo, ali ne baš savršeno proricanje trenutne situacije i uživao sam u tome, što me je ta jevrejska ciganka nazivala "Bubelah". Na kraju, skoro usput, mi je rekla: "Postoji jedan specijalan postupak, koji ja radim koristeći aksiotonalne linije.Taj postupak ponovo povezuje meridijalne linije tvoga tela sa meridijanima planete, što nas povezuje sa zvezdama i ostalim planetama."Objasnila mi je, da je meni, kao čoveku koji radi lečenje, neophodno da to uradim. Obavestila me je, da o tome mogu da pročitam u knjizi koja se zove "Knjiga znanja: Enohova razjašnjenja" (The Book of Knowledge: The Keys of Enoch). Zvučalo je zanimljivo, pa je upitah: "Pošto?" Reče:"Trista trideset tri dolara" Odgovorih; "Ne, hvala."

Ovo mi je ličilo na priče u večernjim vestima. Sad već mogu da čujem: "Jevrejska ciganka, na Venecijanskoj plaži je uzela od lakovernog kiropraktičara 333 dolara." Moja slika sa natpisom "Naivko" svetli preko ekrana.... ubedila je doktora,da joj da dodatnih 150 dolara mesečno, do kraja života, da pali sveće za njegovu zaštitu. Osećao sam se sramotno, što mi je uopšte palo na pamet, da to prihvatim.Tako smo, moja saradnica i ja ,otišli, smišljajući kako da nabavimo ručak za dvoje za 10 dolara.

Pomislićete, da bi to bio kraj priče. Ali mozak radi na misteriozan način.Nisam mogao da izbacim to sebi iz glave.Uhvatio sam sebe,kako koristim poslednjih 20 minuta od pauze za ručak, da bi otišao u knjižaru "Drvo života" sa namerom, da na brzinu pročitam poglavlje 3.1.7 " Knjige znanja, Enohova razrešenja". U poglavlju su objašnjene te aksiotonalne linije. Najveća lekcija toga dana je bila da, ako je ikada neka knjiga bile sastavljena,tako da ne može da se čita na brzinu, to je bila ta knjiga. To će me mučiti sve dok ne popustim. Razbio sam svoju kasicu."

Posao je bio završen u dva dana, sa razmakom od dva dana. Prvog dana sam joj dao novac, legao na njen sto i slušao kako moj mozak gunda:"To je najgluplja stvar,koju sam ikada uradio.Ne mogu da verujem, da sam dao 333 dolara sasvim nepoznatoj osobi, da bi crtala linije po mom telu svojim prstima. Dok sam ležao tu, razmišljajući o svim mogućim načinima, kako je taj novac mogao korisno da se upotrebi, preplavio me je nenadani talas mudrosti i čuh sebe kako mislim:"Pa dobro, sada si joj već dao novac. Onda se oslobodi negativnog razmišljanja i budi otvoren, da primiš sve što možeš da dobiješ." Ležao sam mirno, spreman da se otvorim. Nisam ništa doživeo. Baš ništa. Izgleda, da sam ja bio jedina osoba u sobi, koja je to znala.Pošto sam platio za obe seanse, dolazim ponovo u subotu na drugi deo. Medutim, veoma čudna stvar se dogodila te noći. Odprilike sat vremena, nakon što sam zaspao, lampa pored mog kreveta,lampa koju imam godinama se upalila sama od sebe. Probudio sam se i imao sam osećaj da su neki ljudi u mojoj kući. Pretražio sam celu kuću sa svojim dobermanom, nožem za duborez i sprejem za omamljivanje ali nikoga nisam našao.Otišao sam ponovo u krevet, sa nekim jezivim osećanjem da nisam sam, da me neko posmatra.

Drugi dan je naizgled počeo isto kao i prvi, medutim ubrzo se pokazalo, da nije ni nalik na prvi. Moje noge nisu htele da miruju. Trzale su se, kako se u sred noći iz čista mira, nekad noge trgnu. Uskoro je to obuzelo i ostale delove moga tela, praćeno neizdržljiivom hladnoćom. Jedino, što sam mogao je bilo, da mirno ležim na stolu. Koliko god sam želeo da skočim sa stola i stresem taj osećaj iz svake ćelija svog tela, nisam se usudivao da se pomerim. Zašto? Zato što sam platio 333 dolara i morao sam da izvučem korist iz svega ovoga. Eto zato! Napokon se završilo. Bio je tipičan avgustovski dan a mi smo bili u stanu, koji nema rashladne uredaje. Ja sam bio skroz smrznut, zubi su mi cvokotali. Žena je požurila, da me umota u ćebe. Ležao sam pet minuta tako umotan, dok se moje telo nije vratilo na normalnu temperaturu.

Osećao sam, da sam drugačiji. Nisam imao pojma šta se dogodilo, niti je bilo šanse da to objasnim, ali jednostavno, ja više nisam bio onaj isti od pre četiri dana. Smandrljao sam se nekako do svojih kola, koja su izgleda nekako znala put do kuće.

Uopšte se ne sećam, šta je kasnije bilo toga dana. Čak ne znam sa sigurnošću, da li je ostatak dana postojao. Sve što znam je, da sam se sledećeg dana našao na poslu. I tada je započela odiseja.

Bila mi je praksa, da ostavim svoje pacijente, da nakon nameštanja leže 30 do 60 sekundi zatvorenih očiju, da bi se opustili i da im sve legne na svoje mesto. Tog ponedeljka je sedam mojih pacijenata, od kojih su neki bili sa mnom već dvanaest godina i jedan, koji je tada došao prvi put, pitalo da li sam hodao oko stola, dok su oni ležali. Troje je reklo, da im se činilo, da su neki trčali oko stola a dvoje je stidljivo reklo, da im se čini, da su neki ljudi leteli oko stola.

Radio sam kao kiropraktičsr već skoro dvanaest godina i do tada niko nije tako nešto doživeo. Sada mi je sedam osoba to ispričalo u istom danu. Nešto se očigledno dešavalo. Ne samo moji pacijenti, nego su me i moji saradnici obasipali komentarima:" Izgledaš drugačije. Glas ti drugačije zvuči. Šta ti se to dogodilo preko vikenda?" Naravno, nije mi padalo na pamet, da im kažem."O, ništa", odgovarao sam, a u sebi sam se i sam pitao, šta se to ustvari dogodilo tog vikenda.

Moji pacijenti su počeli da govore, kako osećaju moje ruke i pre nego, što bih ih ja dotakao. Osećali su moje ruke i kada su bile više od 30 cm udaljene od njihovog tela.To je postala igra, da pogadaju gde su moje ruke. A kada su ljudi počeli da bivaju izlečeni od raznih bolesti, to više nije bila igra. U početku su izlečenja bila beznačajna, kao prestanak bola i tome slično. Kako su pacijenti dolazili navodno kod kiropraktičara, ja bih ih namestio, a onda bih im rekao, da zatvore oči i da ih ne otvaraju dok im ja to ne kažem. Dok su im oči bile zatvorene ja bih prešao par puta rukama preko njih. Kada bi ustali i osetili da je bol nestao, upitali bi me, šta sam to uradio. "Ništa, i nemojte nikome da pričate", postao je moj uobičajeni odgovor. To je imalo odprilike isti efekat, kao komentar Nensi Regan na droge:"Samo reči NE"!

Ubrzo su ljudi počeli da dolaze sa raznih strana za ta lečenja, a ja nisam imao pojma o čemu se radi. Stalno sam se raspitivao kod žene, koja me je rekonektovala preko aksitonalnih linija."Mora da to dolazi od nečega, što je već bilo u vama. Možda to ima veze sa time što je vaša majka bila na granici smrti u vreme vašeg rodenja", govorila bi ona i dodala: "Ne znam, da je bilo ko drugi imao takvu reakciju. To je fantasticno". Fantastično?! To"fantastično" je praktično značilo, da sam prepušten samom sebi!

Početkom oktobra sam držao ruke iznad kolena jedne žene, koje je bolelo, zbog preležane dečje bolesti. Kada sam sklonio ruke, bilo joj je bolje. Moje ruke su bile u plikovima, sitnim plikovima koji su trajali samo tri četiri sata. To se dogodilo više puta. Kad god bi mi se pojavili plikovi ljudi iz obližnjih kancelarija bi dotrčali da vide. (Trebalo je da naplaćujem ulaznice.) Onda se dogodilo. Moj dlan je počeo da krvari. Ne šalim se. Ne potoci, koji teku, kao u starim filmovima ili na TV programu "Nacionalni istraživač" (National Enquirer), nego kao da sam, na primer, izbockao dlan iglicama.U svakom slučaju, curila je krv. Ovo je inicijacija. Inicijacija u šta? Raspitivao sam se. Ali kako bi oni mogli da znaju? Zašto ja nisam znao? Ko upošte zna?

Krenulo je istraživanje.

U novembru sam otišao kod svetski priznatog vidovnjaka. Bez daha, izgubljen, kasnim 30 minuta (po običaju), uleteo sam, tresnuo na stolicu i pravio se da ne primećujem pogled prekora. Izgleda, da sam se usavršio u tome nakon periodičnih i godišnjih izveštaja, onih koji te podsećaju na svaku lekciju, koju si ikada dobio o kašnjenju, pri čemu se dovodi u pitanje vrednost tebe, kao čoveka na osnovu te grozne, doduše diskutabilne, osobine. Bio sam ubeden, da u svoje slobodno vreme ovaj piše peticije kongresu, da se ponovo uvedu ukori za kašnjenje u škole. Bio sam siguran da će gledanje biti kratko.

Izgledao je vrlo službeno, dok je otvarao karte, trudeći se da izraz njegovog lica ne oda ni trunku topline i razumevanja. Gledao je u karte, a onda me je pogledao pravo u oči, malo podrugljivo ili strogo, i upitao: "Čime se ti to baviš?" Ne znam kako bi vi, ali ja sam pomislio:"Ti si vidovnjak, naplaćuješ 100 dolara na sat. Ti meni reci". Uzdržah se, da izgovorim ono što sam mislio: "Ja sam kiropraktičar," rekoh, pazeći da ne dam previše informacija, koje bi mogle da usmere gatanje. (Kada sam zakazivao sastanak nisam mu čak dao ni svoje prezime.) "O, ne, ima tu mnogo više od toga," reče. "Nešto izlazi iz tvojih ruku i ljudi bivaju izlečeni. Bićeš na televiziji," nastavi on, "i ljudi će ti dolaziti is svih krajeva zemlje." To je bila poslednja stvar koju bih očekivao,da čujem iz usta tog čoveka. Onda mi je rekao, da ću pisati knjige. "Jedno ću vam reći," brecnuh se uz poznati osmeh, "Ako sam u išta siguran, to je da neću pisati knjige."

Ja i knjige! Do tog trenutka u mom životu sam pročitao dve knjige, a jednu od nih sam još uvek bojio. Ali život je tek spremao promene. Vidovnjaci i iscelitelji su pronalazili mene. Dolazili su sa raznih strana i govorili, da im je rečeno kroz njihovu meditaciju, da rade na meni – i odbijali, da im bilo šta platim. Moja ljubavna veza se hladila kroz alkohol i prešla u povremeno prijateljstvo: jedna i po čaša vina uz večeru, s vremena na vreme. Na moje veliko iznenadenje.
Tek dolazi najčudnija stvar: Moja zavisnost od televizije se prepolovila. Zamenjena je, ne usudujem se da kažem, knjigama. Nisam mogao da se načitam:: istočnjačka filozofja, život nakon smrti, kanalisane informacije, čak i dogodovštine sa vanzemaljcima. Gledao sam, slušao i čitao sve moguće, svuda.

Noću, kada bih legao da spavam, noge su mi se tresle. Imao sam osećaj u rukama, kao da su uvek "uključene". I kosti moje lobanje su vibrirale a oči bi treperile. Nešto kasnije, do mene su dopirali neki tonovi, a u retkim slučajevima bi to zvučalo kao glasovi ili hor.

To je! Skrenuo sam pameću. Sada sam bio siguran. Svako to zna da,kada skreneš pameću počneš da čuješ glasove. Moji su pevali. Čak u horu. Nije mi bilo dovoljno da čujem pevušenje, tanani glasić ili mali kamerni hor. Ne, to je bio čitav veliki hor.

A moji pacijenti? On su videli boje: predivne, izrazite plave, zelene, purpurne, zlatne i bele. I mada su bili u stanju, da razaznaju sve te boje, govorili su mi da im se to nikada ranije nije dešavalo. Njihova lepota je izvan onoga što mi znamo. Moji pacijenti, koji rade na filmu i televiziji su mi objašnjavali,da ne samo, da te boje nisu onakve kakve postoje na zemlji, nego ni da nije moguće, uz svu današnju tehnologiju, da ih reprodukujemo i dočaramo.

Da, pacijenti su viđali andele. Sada su popularni doživljaji sa anđelima, pa u početku nisam ni pridavao važnosti tim pričama o andelima, dok ljudi nisu počeli da pričaju iste priče: pominju iste andele, govore iste poruke, ista imena. Ne radi se ovde o uobičajenim andelima kao što su Mihael ili Ariel, niti se govori o Mojsiju i Budi, mada je mnogo njih reklo da je videlo Isusa. Ovde se govori o imenima, kao što su Persilia i Georgi. Georgi se pojavljuje deci i onima koji su možda nespremni na pomisao da vide andela. Vidite, Georgi se prvo pojavio kao mali šareni papagaj. Zatim, kako bi mi to redovno bilo objašnjavano, odjednom on nije više uopšte papagaj, odjednom, on jednostavno postane vaš prijatelj. Georgi bi se i kasnije pojavljivao ljudima u stresnim situacijama.

Prva osoba koja je videla Georgija je bila jedanaestogodišnja Džemi. Ona i njena majka su doletele iz Nju Džersija jer je imala skoliozu kičme. Zbog toga je ova veoma bistra i lepa devojčica imala prilično vidljivu deformaciju tela. Po završenoj seansi Džemi je rekla svojoj majci i meni: "Samo sam videla tog malog, sićušnog šarenog papagaja. Rekao mi je da se zove Georgi. A onda uopšte više nije bio papagaj. On čak nije bio ni živi stvor." Živi stvor: Čudno izražavanje za jedanaestogodišnju devojčicu. "A onda, samo je postao moj prijatelj."

U sledeća dva tri meseca nekoliko mojih klijenata mi je prijavilo da je videlo Georgija, pri čemu niko od njih nije znao za Georgija, jer, kao i za ostale andele, krio sam njihova imena i opise da ne bih uticao na doživljaj drugih ljudi. (Čak i u ovom pisanju sam promenio prava imena Georgija i Persile da bih sačuvao čistotu i čednost.)

Džemina kičma je uglavnom korigovana, mada ne kompletno, nakon treće seanse, nakon čega se vratila u Nju Džersi. Nekoliko puta sam razgovarao sa njom. Izgleda da je sasvim dobro. S vremena na vreme joj se opet javi Georgi.

Persila, s druge strane, dolazi sa specifičnim porukama. Prvo, često obavesti ljude da će biti izlečeni. Zatim ih obavesti da, pošto su izlečeni, treba da idu na televiziju i "razglase". Predpostavljam da bi ona trebalo da se zove Andeo za propagandu.

Prva osoba koja je videla Persilu je žena iz Oregona koja se zvala Mišel. Mišel je videla jedan moj raniji intervju na NBC televiziji. U to vreme je imala punih 40 kila. Imala je sindrom hroničnog umora i fibromialgiju. Uopšte nije imala apetit i samo žvakanje bi joj zadavalo bol. Nije bila u stanju da sama ustane sa stolice da bi otišla do kupatila. Da bi mogla da podnosi bolove, morali su da je nose iz kreveta i stavljaju pod topao tuš po četiri puta svake noći. Ako bi odvezla svoju decu u posetu svojoj majci koja je živela na sat vremena vožnje kolima, morala bi tu da ostane tri dana u krevetu, da bi smogla snage da vozi nazad kući. Očigledno je da nije mogla da se zaposli. Njena šestogodišnja čerkica bi morala da spremi večeru za mladeg brata koji je imao tri godine, sendvič sa kikiriki buterom.

Mišel, kao i većina mojih pacijenata, nikada ranije nije videla andele ili čula glasove Trebalo joj je tri dana da bi shvatila ime andela. Persilla joj je rekla da će biti izlečena i da to treba da razglasi preko televizije. Odprilike godinu dana kasnije je bila gost, zajedno sa mnom, na nekom televizijskom programu. Sva je bila nasmejana – uz nekoliko suzica. Težina joj je sada normalna, izgleda zdravo, ima stalan posao i redovno vežba. O da, svake večeri sprema večeru za svoju porodicu. Više se ne jedu sendviči od kikiriki butera.

Sledeći posetilac koga klijenti vide je čovek sa sedom kosom, sedim brkovima i u belom mantilu. Ponekad se pojavljuje sa plaštom i pokrivene glave.

Debi, majka troje dece iz Južne Kalifornije, je bila prva koja je videla ovog andela (čije ime ne znamo). U martu 1995. je dobila dijganozu da ima završnu fazu raka pankreasa. Istu vrstu koja je oduzela život glumici Mišel London. Rečeno joj je da joj je možda preostalo dva meseca života. Ona je doživela da je bila uzdignuta van svoga tela, da je putovala kroz tunel, videla obrise tirkizne i plave svetlosti, a na kraju je bila obgrljena belom svetlošću. Debi je videla sedog čoveka u obe varijante. Kada ga je prvi put srela bio je u belom plaštu pokrivene glave. Dotakao joj je ručni zglob šaljući joj talas energije koji je sažmeo čitavo njeno telo. Nakon toga se poklonio i udaljio se, ostavljajući je u veoma jakoj a ipak vrlo prijatnoj svetlosti. Suze su joj krenule na oči. Onda se ponovo našla u tunelu putujući kroz galaksiju, osećajući se kao "materijal", napuštajući svoje telo i kroz glavu i kroz noge.

Nakon druge i treće seanse njen tumor koji nije vredelo operisati se umanjio za 80 posto. Nakon nekih osam meseci, njeni doktori su smatrali da bi sada mogla da se podvrgne operaciji kojom bi se otkonilo preostalih 20 procenata tumora. Baš pred operaciju je došla na još jedn seansu. Dan i po kasnije je otišla u bolnicu da bi se podvrgla operaciji. Posle nekih ispitivanja je poslata kući. Nema operacije. Izgleda da je dan i po nakon našeg lečenja tumor sasvim nestao. Ostao je samo ožiljak na tkivu.

Uzgred budi rečeno, Debi je došla ponovo u novembru. Za vreme seanse je osetila kako kaplje voda na desnu stranu njenog lica. Nakon toga se ponovo pojavio čovek sa sedom kosom i brkovima u svom dugom belom kaputu koji je lepršao na vetru. Onda je jednostavno odlepršao.

Vrlo često pacijenti vide grupu lekara u belim mantilima, kako diskutuju i vode lečenja. Obično razgovaraju sakupljeni u krug, ali se ne čuje šta pričaju. Druga česta pojava je mlada Indijanka koja stavi kožnu traku sa sjajnim, kvadratnim ornamentima na čelo klijenta. Mnogo puta bi Indijanac došao i stajao u sobi. (Još uvek nismo sigurni da li je poglavica ili vrač.) Sledeći posetilac je veoma visok, lep andeo. Obično kažu da je visok dva i po, dva i osamdeset, tri metra i da ima ogromna, gusta, krila sa belim perjem talasasto poredanim. Kažu mi da stoji iza mene držeći me oko struka, i dok pažljivo posmatra preko moga desnog ramena, u tišini vodi moju ruku. Izgleda da mnogi od tih andela imaju svoj specifičan miris: na cveće, tamjan, biljne začine – posebno ruzmarin.

Onda dolazi Džered. Džered je imao četiri godine kada ga je majka prvi put dovela. Imao je proteze na kolenima koja više nisu mogla da ga drže, a svako oko mu je gledalo na drugu stranu tako da uopšte nije mogao da fokusira oči na jednu stvar. Iz njegovih usta više nisu izlazile reči, samo su stalno tekle sline. Džeredova svest je bila otupljena i jedva da je moglo da se nazire predivno biće koje je jednom tu prebivalo.

Džered je gubio niolin iz kore mozga kroz koju prolaze nervni impulsi. Bolest se rapidno pogoršavala, za 50 jedinica dnevno. Lekovi su smanjivali progres bolesti za oko 16 jedinica dnevno. Ležao je nepokretno na stolu, bez ikakvog izraza na licu. Njegova majka mi je rekla da je u poslednjoj godini bespomoćno gledala kako naglo propada. Ostala je ne sa detetom kakvo je nekada znala, nego sa, kako je jedino mogla da opiše, ''amebom''.

Za vreme prve seanse koji je Džered imao, kada god bi se moja ruka približila levoj strani njegove glave, on bi to osetio i pokušavao da je dohvati. "Pogledajte, on zna gde je vaša ruka. Pokušava da je uhvati. To nikada nije radio," ukazivala mi je na to njegova majka u kojoj se budila nada. "To je deo gde nedostaje mielin," dodala je. Džered je postao tako aktivan da je njegova majka pri kraju seanse morala da sedi na stolu pored njega i blago drži njegove ruke pevušeći dečju pesmicu onako kako to samo majka ume. Njihova omiljena pesmica je: "Svetlucaj, svetlucaj zvezdice". Toga dana kada je Džered imao prvu seansu rapidni progres njegove bolesti se zaustavio. Sasvim.

Kod druge seanse Džered se hvatao za kvake i pokušavao da ih otvori. Popravio mu se vid i mogao je da se fokusira na odredeni predmet. Pri izlasku iz ordinacije je uperio prst na cvetni aranžman i rekao smešeći se: ''Cveće.'' U sobi nije bilo oka koje nije zasuzilo.

Te noći je, Džered počeo da sriče slova azbuke sa Vanom Vajt dok je gledao ''Kolo sreće''. Te večeri je taj do tada nem andelak pre spavanja pogledao u svoju mamu i rekao: "Mamice, pevaj mi." Nakon pet nedelja Džered se vratio u školu. I u dvorište. Da hvata lopte.

Da li je Džered video andela? Nikada to nije rekao, ali znam da jeste. On bi ga crtao sat pred i sat posle zakazane seanse, držao ga za ruke i zaljubljeno mu pevušio "Svetlucaj, svetlucaj zvezdice", onako kako samo andeli to znaju.

Ispostavilo se da većinu odgovora moram da potražim u sebi. Dve stvari su me najviše brinule: prvo, ne mogu da predvidim kako će ko da odreaguje na lečenje, što znači da ne mogu nikome ništa da obećam, i drugo, kod mene je bilo nepredvidljivih uspona i padova u energiji koji bi trajali od tri dana do tri nedelje.

Uvek sam bio tip čoveka koji vlada situacijom i koji može da postigne ono što sebi zacrta. Dok bi drugi bili u fazonu ''sačekaj i vidi kako se stvari odvijaju'' , meni bi više odgovaralo da dominiram, upravljam i kontrolišem situaciju i ishod. Prepreke koje bi izgledale nepremostive za druge, za mene bi bile nevidljive. Ja bih gurao napred dok to ne obavim. Nekoga kao što sam ja bi najviše na svetu ljutila izreka: ''Ako treba da se desi, desiće se.'' Ako treba da se desi, davola ako treba da se desi! Ako ja hoću da se to dogodi, dogodiće se, a vi ćiribu – ćiriba fatalisti mi se sklanjajte s puta. E onda možete da zamislite moje zaprepašćenje kada me je tresnula činjenica da, u cilju da ta lečenja zaista napreduju, ja moram da se maknem s puta i da ne smetam, a i da treba da prestanem da usmeravam energiju. Da treba da se povučem i prepustim višoj sili da vodi. Ko ovo govori? Nisam verovao da bi to mogao da budem ja.

Ali, to je bila istina. Ne samo da je energija znala gde treba da ide i šta da radi bez ikakvih mojih instrukcija, nego sam shvatio da, što sam ja manje skoncentrisan na slučaj, to je bolja reakcija u lečenju. Neka najuspešnija lečenja su se dogodila onda kada sam u glavi pravio spisak za kupovinu u samoposluzi. Vidi drskosti!

Primaj, nemoj da šalješ.

Ko je to rekao? Upitah se dosežući do dubina svoga mozga kao da stvarno tu mogu nešto da nadem. Ovde imaš pogrešnu osobu za takve savete. Moj ego se još uvek oporavlja od "sklanjaj se s puta i prepusti višoj sili da vodi." Kako to ja mogu da pružim lečenje tim ljudima ako ga ne usmeravam?

Primaj, nemoj da šalješ.

''I prvi put sam te čuo. Sada odgovori na moje pitanje'', odgovorio sam u sebi.

Tišina.
(Tišina ponekad može zaista da me iritira.)

Primio sam sledećeg pacijenta. Nadajući se da joj ne činim lošu uslugu i zahvalan zato što ona nije u stanju da primeti moje oklevanje i nesigurnost u čitav koncept koji se vrzma po mojoj glavi, počeo sam, sa otvorenim dlanovima, od njenih stopala. Primao sam od pacijenta kroz moje dlanove. Primao sam iz nebesa kroz moje teme. Bilo je s ljubavlju, bilo je sa skromnom nežnošću, i to je bilo zbunjujuće. Čudno sam se osećao. Onda sam primetio da pacijent počinje da reaguje. Izgleda da je sve u redu.

Tada sam prvi put prihvatio čitav postupak za koji sam se vezao, mada još uvek nisam sve u potpunosti shvatao. Nisam ja isceljitelj, sam Bog je iscelitelj, ali iz nekog razloga, dal' sam ja katalizator ili sredstvo ili pojačalo, odaberite sami reč, ali ja sam pozvan da budem prisutan u sobi.

Seansa je završena. Pacijentkinja je videla one iste fantastične boje i čula iste jasne tonove koje su i drugi pacijenti videli i čuli. I ona je takode videla dva andela koje su mi često opisivali da su videli za vreme lečenja. Njen problem, kombinacija sindroma hroničnog umora, fibromijalgije i kolitisa, je nestao posle ovoe seanse. Mada još uvek nije bila opasna po život, ova bolest joj je zagorčavala život poslednjih osam godina. Ustala je sa stola i rekla: ''Hvala!''

Odgovorih, "Ne zahvaljujte se meni, to nisam ja uradio." Rekla je:, ''Naravno da jeste," ne shvatajući. "To se ne bi dogodilo da vi niste držali ruke iznad mene."

Pomislih: ''Na kraju krajeva, možda taj koji je sedeo na oblacima i nije baš pogrešio. Možda sam ja odabran da primim taj dar zato što ne nosim plaštove i turbane, zato što ne kačim tapiserije i ne palim mirišljave štapiće. Zato što ne hodam okolo bosonog jedući činije splačina štapićima. Možda zato što sam pristupačan i govorim relativno jenostavnim jezikom. Ili možda zbog moje sposobnosti da iznadem male luckaste načine da objasnim stvari koje i sam tek jedva počinjem da naslućujem''.

"Ovako to dode," objašnjavao sam, tražeći lako shvatljivu analogiju za mladu devojku čiji koncept spiritualne sinhronizovanosti je bio činjenica da je Merloz Plejs ime ulice gde je bila moja ordinacija u LA-u, a i naziv njenog omiljenog TV programa: "Zamisli da istopiš predivnu čokoladu... a ti se zahvaljuješ slamki."

Zasmejala se.

Mislim da smo oboje shvatili.

Erik Perl je nastupao na nacionalnoj televiziji u emisijama ''Liza šou'' (The Leeza Show), ''Sely Dzesi''i Rafajlo'' Sally Jessy Raphael, ''Sa druge strane'' (The Other Side) i još nekim drugim programima. Do sada su u šest knjiga dokumentovana izlečenja njegovih pacijenata: ''Vruća čokolada za mističnu dušu'' (Hot Chocolate for the Mystical Soul); ''Pileća supica za dušu alternativno izlečenu'' (Chicken Soup for the Alternatively Healed Soul); ''Još vruće čokolade za mističnu dušu'' (More Hot Chocolate for the Mystical Soul); ''Vruća čokolada za tinejdžersku mističnu dušu'' (Hot Chocolate for the Mystical Teenage Soul); ''Jeste li spremni za čudo sa andelima?'' (Are You Ready for a Miracle with Angels?) i Erikova knjiga, ''Rekonekcija: leči druge, leči sebe'' (The Reconnection: Heal Others, Heal Yourself) - Hay House.